Пре неколико месеци ме једна госпођа зауставила на улици. Знам је из краја, фина жена, види се из неке нормалне приче. Шета малтезера. Рече : “Јао, извините, јесте ли Ви мама тогитог?” Мен’ се истог тренутка смркло пред очима, мислим се…
Пре неколико месеци ме једна госпођа зауставила на улици. Знам је из краја, фина жена, види се из неке нормалне приче. Шета малтезера.
Рече : “Јао, извините, јесте ли Ви мама тогитог?”
Мен’ се истог тренутка смркло пред очима, мислим се шта ли је сад урадио..
Реко’: “Јесам”. Шта ћу.
Жена жива није, не може да проговори, па се заплакује, па ставља руке на груди, па показује на кера… Мислим циркус. Некако се сабра па каже: “Јел’ Ви знате шта је Ваше дете мени учинило?”
Ту већ ноге не осећам, у глави ми се окреће као на рингишпилу…
“Он је спасио мог Мићка”.
“Ког, бре, Мићка? Кера?”, питам унезверена.
“Мог Мићка. Није он кер, он је пас”, па показа на џукца коме нека крпа везана око стомака.
“Знате, ја Мићка вежем кад идем у послугу и Ваше дете га стално мази кад се враћа из школе. И један дан ме сачекао да изадјем из радње и каже ми – Водите Мићка код ветеринара, много је болестан! –
А мој Мићко живахан, ништа му није. Мислим, седам година ја тог пса имам, знам како дише. Целу ноћ нисам спавала од тога што ми је дете рекло и одведем га код овог нашег ветеринара, ту горе знате…. Замислите, молим Вас, ни он му није нашао ништа него сам ја тражила да га сниме, мира нисам имала, и мој Мићко имао тумор код бубрега. Оперисали смо га и ево га нов.”
И још ми је свашта напричала, увалила ми неку чоколаду за дете, рекла да је чудесан и свашта тако…
Дођем кући, срце ми лупа к’о лудо и питам га о томе а он каже: “Мама, ја сам му све по очима видео. Знаш, ја ћу бити доктор за псе.“
Е, сад, то моје дете је од вазда било такво. И деду му луталице прате по улици да се умиљавају. Ја, с друге стране, ту енергију немам, за мном лају и везани и пуштени и они с тераса, хаос један!
Због љубави према псима стална је фрка по нашој кући. Или нам луталице пред прагом спавају, или их доноси из парка да преспавају кад је хладно или по улици трчи да се мази са сваким псом који нас мимоиђе, све време бескрајно кукајући и наговарајући ме да ипак купимо или усвојимо једног.
Пролетос сам га водила у Париз па и у онај Дизниленд, све као да види мало света, а он од свега највише памти и најлепша му је успомена то што нас је тамо чекала моја сестра с кучетом кога је он по француској престоници шетао.
Све ово пишем јер сам на тешким мукама. Једе ме све то већ неко време јер услова немамо, пас се у стану не држи, ни мали ни велики. Гре’ота. А љубав толика!
Шта би за рођендан? – „Пса“.
Шта би за Нову годину? – „Куче.“
Писмо Деда Мразу да му донесе штене. То док је још веровао у Деда Мразове.
И тако већ пуних 8 година.
А знам ја да би се та љубав мало осипала кад буде требало изјутра, пред школу, крмељив из топлог кревета на кошаву да га изводи да пишки, да му брише шапице, да га шета кад је баш неки супер цртани или су дошли другари да се играју.
Ал’ љубав ипак велика!
Да, да, знам, да ћу на крају ја да шетам то куче, и да ће забава можда трајати „свако чудо за три дана“.
Ал’ људи моји, мене не воли ко што воли псе. И не само псе. Ја сам сигурно једина луда мајка која је села на клупу у ЗОО врту након 10. посете истом било ког лета нашег живота и рекла: „Све знаш, где је шта, шта сме, шта не сме…ајд’ иди сам, чекам те овде. Ја не могу више!“ Практично лети живимо на Калемегдану. Толико воли животиње. Немамо село, живели бисмо на селу, ал’ га немамо.
А рекох већ, велика је то љубав између дечака и пса.
Пре неко вече ми се поспан увукао у кревет да гледамо филм. Мало дрема, мало чкиљи, али као прати. Наравно гледамо „Леси се враћа кући“ по хиљадити пут.
Каже: „Мама, знам да мислиш да сам још мали да бринем о псу. Можда си у праву. Знам да је то велика обавеза, а да ти немаш времена и за куче и за нас . Али ја бих га волео, а псима само то треба и они су ти другари до краја живота. Пси су бољи од људи“, закључује.
Питам га зашто тако мисли а он каже: „Не мислим ја да су сви људи зли, али ниједан пас није зао. Они само желе да буду уз тебе, да их мазиш и храниш. Они су скроз срећни и верни. Иду свуда с тобом тада, бране те ако те неко дира, буду ти најбољи пријатељ. Види шта смо ми света нахранили за славу, па нико од њих до наредне године не дође да ме види“. (?!)
Пси су бољи од људи јер су захвални, људи нису – каже осмогодишње дете поред мене. Још не зна за оно „’рани кера да те уједе“. А мислим да се то више, ионако, на људе односи. Можда је ипак у праву.
Док заспива и преносим га у његов кревет, размишљам о томе како са 8 или 9 година мислиш да љубав решава све. И решава, зар не? Само те касније убеде неки људи и тај сурови живот да мораш више да мислиш него да осећаш. А кад си дете, само осећаш. Тако једноставно.
Питања – Ко ће да иде за тобом, дедом и кучетом и скупља све што за собом остављате, један мали, други стар, трећи пас? – одлучујем да оставим по страни.
Можда нам се ове зиме ипак породично гнездо прошири за још једног клемпавог члана. Јер љубави никоме доста.
А љубав велика!
П.С. Шшшшшшш….то је изненађење!
Маријана Столић
Извор: Лола магазин