Песма „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића, на први поглед сасвим скромна, ради се почетком школске године у шестом разреду и често прође поред деце узгредно, зачуди их и изненади, али не произведе заслужени одјек. Не одигра улогу коју треба да има. Не послужи као подстицај за преиспитивање личних приоритета.
Хвала сунцу, земљи, трави.
Хвала ваздуху што је плав.
И хвала Ево Што имам говор,
И гледам како мили мрав.
Хвала срцу за бол, Славља, Што га пробуди и шум благ.
Хвала свему што оставља По свету сен, У мени траг.
И хвала овој лудој глави О коју лупа простор сав.
Хвала сунцу, Земљи, Трави.
Хвала ваздуху што је плав.
Кривицу за ово сам увек налазила у себи и немогућности да нађем прави приступ, да децу одведем до бунара, до дубине у коју ће се загледати. Јер, уверена сам у то, свако књижевно дело је бунар. Бунар истине или бунар сумње.
И онда се показало оно што сваки педагог зна. За неке часове у школи није довољан само факултет. Неопходно је да се академско знање обликује животом.
Две ствари су биле кључне, десиле се у претходној години, повезале и преклопиле, направиле пут до школског часа какав сам желела.
Прво сам дошла до неколико дебелих дневничких свезака једног мог покојног рођака. Писао их је готово четрдесет година, врло редовно. Бар три пута у недељи, некад и свакодневно, бележио је обичне ствари: кад је устао, какво је време било, шта је видео на улици, прилагао рачуне из трговине, исечке из новина, наговештавао шта га је обрадовало или растужило, како је нека ситуација деловала на њега, набрајао госте ако их је било, поклоне које добијао или бирао за друге. Записи су кратки. Некад само пар редова. Неки су опширнији уколико говоре о значајним дешавањима.
Читали смо их у ширем породичном кругу, нешто нам је било смешно, нешто сетно, а онда тражили датуме својих рођендана, свадбе и рођења да видимо шта је тада записао. Наравно, нико од нас се није сећао детаља који су овде педантно бележени. Прочитали смо и како је ко био обучен тог дана, ко је први дошао, ко био задовољан, ко увређен, какво је јутро свануло.
Свеске су остале на столу наредних дана. Обилазила сам око њих, отварала их и листала постиђена над гомилом својих дана који су нестали у магли заборава. Деда је у својим дневницима показао како се мора ценити сваки тренутак, како је једнако битан и обичан ручак, и поподневна вожња бициклом, и одлазак код шустера по ципеле са новим флекицама, и смрт, и живот, и све куда ходамо. Свеске су, заправо, биле химна животу.
Други догађај је био драматичан, здравствено неизвестан. Спас или мрак. Слобода или пад. Клацкалица је радила готово месец дана на или-или, замутила јутра, ноћи претворила у агонију страха. Када се дошло до излаза, када је он био срећан, када сам изронила ошамућена, без снаге да се радујем, обећала сам себи, у тишини, пред огледалом, јер морала сам се гледати равно у очи, обећала сам да ме више неће померити ништа. Скувала сам кафу, раширила руке и загрлила сваки предстојећи дан.
Затим сам се сетила деде и његових дневника, мудрости у поштовању живота, не оног декларативног поштовања, већ истинског, оног које почива у малим стварима, оним које пролазе поред нас непримећене.
Тако сам овог септембра била спремна за час, за „Хвала сунцу, земљи, трави“. Није то била само обрада наставне јединице. Имала сам обавезу да пренесем осећај који сам стекла.
После читања песме, дочекало ме је уобичајено изненађење које сам добијала и до сада. Размотрили смо кратко све захвалности. Осврнули се на сваки појединачни мотив, од мрава који мили, до луде главе „о коју лупа простор сав“. Замислили свет без сунца, земље, траве, плавог ваздуха.
Међутим, атмосфера је била млитава. Питала сам децу за моменте који их чине срећним. Набрајали су крупне догађаје, а онда полако силазили до свакодневног и ту смо дошли до тренутка који сам чекала. Поделила сам им стикере и замолила да напишу на чему су највише захвални, а затим то залепе на таблу. Прво су били збуњени и затечени, мало се згледали и кошкали, па се замислили. Наступила је тишина. После пар минута стикери су стизали на таблу и попунили је целу јер је било дозвољено написати све захвалности којих се сете. Кад је резервоар исцрпљен, читали смо, заједно и појединачно, шетали су и разгледали, негде се смејали, али подударности су биле очите. Били су захвални за сличне ствари, освестили су срж среће, препознали је у породици, подршци родитеља, имању браће и сестара, спорту који тренирају, смеху са другарима, неки су чак и школу поменули, и бицикле, и здравље, и постојање.
Неке од порука сам читала данима питајући се одакле извиру: хвала на свему што имам и немам, хвала што имам бајс, хвала за најбољег тату на свету, хвала на људима који ме поштују, хвала на томе што сам здрава и покретна, хвала за успомене, хвала за путовања и открића, хвала за кров над главом, хвала на већини људи који ме окружују…
На крају смо се договорили да наставимо са писањем наредних недељу дана. Отворили су у свескама Дневник захвалности са планом да на крају сваког дана напишу шта их је учинило срећним, или тужним, јер смо некако дошли до закључка да живот није само радост. Кап туге чини будућу срећу још снажнијом. Чежња изоштрава чула. Неизвесност подстиче на акцију. Напоменула сам да ово није домаћи задатак. Могу писати, а не морају. Записано могу наредне недеље читати, али ни то не морају. Нека сами изаберу.
Готово сви су писали. У неким свескама је било попуњено више страна. Видела сам то пролазећи између редова клупа, привидно заузета неким послом око паноа у дну учионице. Када сам питала жели ли неко да прочита, настало је устезање. Предложила сам да читају по данима, наравно добровољно. Ко неће, нека само каже: даље. Понедељак је прочитала трећина одељења, уторак половина, среда је била скоро целовита. Низале су се мале ствари: рођендани, палачинке, бабин ручак, успешан тренинг, висок ранг у игрицама, шетње са другарима, оцене, остварени договори, ситни поклони. Било је смеха, очију које се препознају у сличним активностима, добацивања: и ја сам исто, али нико, баш нико, није ни помислио како је нечији дан био глуп или неупотребљив за памћење.
И ја сам изашла са часа захвална за време које смо провели заједно, захвална за децу која знају у чему лежи права срећа. Нису говорили о скупим патикама, чезнули за статусним симболима, нису се поредили, нису трчали за недостижним. Демантовали су време које им намеће лажне вредности. Послали поруку да више воле породични мир, дружење, смех, разговоре и бабине палачинке од ајфона и фирмиране етикете. Није ли ово сазнање опомена? За друштво, родитеље, школу. Јер, деца знају шта им треба. Ко им то одузима, потура парастварност лажних вредности, укида мирна јутра и сигурност ушушканог гнезда, претвара дане у јурњаву да се стигне до имагинарног циља, модерног таргета који непрекидно одсуство лечи скупим поклонима? Јер се мора имати. Јер сви имају. Не може моје дете бити горе од осталих. Морам му пружити. Нека има оно кад ја нисам. А дани пролазе. Неми и необележени. Деца расту. Добију све. Само не оно што им суштински треба.