Три жене сретну се код бунара где су дошле по воду. Запричају се о својим синовима. “Требало би да чујете мога сина! Како само прекрасно пева, као славуј!”, рече једна.
Друга жена се хвали: “А да само видите мога сина, како је висок и снажан! Када баци камен увис, он скоро дотакне облаке!”
Трећа жена само ћути.
На то је друге две почну провоцирати: “А твој син?”
“Не знам шта бих вам причала. Мој син је млад, обичан дечко, као и многи други.”
Жене се упуте кући носећи тешки терет воде на глави. Трећа жена је и даље ћутала осећајући се неугодно поред две жене. Сунце је све жешће пржило, терет је био све тежи. Одједном жене угледају на улазу у село своја три сина.
“Почујте како мој син лепо пева!”, ускликне прва показујући на свог сина који је седео на зидићу и занесено певао.
“Погледајте мога сина”, усхићено ће друга, “како високо баца камен. Дивота!”
Трећи син потрча према својој мајци и узе јој тешки терет с главе.