Прича пастира

јануар 23, 2015

Како сам убио свог најбољег пријатеља! Ова прича вам је можда позната, али са толико емоција, да је неретко изнова и изнова читамо. Када су новинари дошли у једно село са намером да седамдесетогодишњем пастиру уруче почасну пензију, јер је поштено, већ седам деценија чувао стадо оваца и обављао свој посао, упитали су га: „Да ли можете да нам испричате нешто посебно што вам се догодило током тих година?”granice-300x225
Толико му је било непријатно, јер је према његовим речима “он обичан пастир који се ни у сну не би надао да ће о њему неко и писати у новинама, за које је он, онако неписмен, само знао да постоје”. А онда је почео причу: (преносимо у целости, без било каквих измена)
“Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако штене. Онако мали ми се свидео, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам ја њега вукао са собом, делио са њим што сам и сам имао. И пас је лепо напредовао. Но, сељани су ме задиркивати говорећи да је то вук и да би требало да га убијем јер ће се догодити велико зло. Како сам могао да их послушам кад ми је срцу прирасло? Псето је постало кршно, велико, и када бих понекад нешто заборавио у селу, слободно сам га пустио, рекавши да ми то сам донесе. Био је то врло паметан пас и помагао ми је у чувању оваца. Једног касног, летњег поподнева, небо је некако притисло. Било је ведро, али ваздух је био тежак, као да ће киша. Ушао сам у колибицу у планини, у којој је био и тор за овце које су ту пландовале у сенци пар стабала. Чим сам легао на лежај, очи су ми се саме склопиле. Не знам колико сам дуго лежао, тек нешто ме је пренуло иза сна! Неко кркљање и режање! Све је било некако пригушено, тако да нисам био сигуран да ли ја то спавам или сам будан. Изашао сам да видим ипак шта се дешава. Врата колибице су гледала на запад. У смеру према Сунцу. Мој је пас седео. Њушка му је била сва крвава, а како је био окренут постранице, сунце му је сијало кроз очи. Као да је мјесто њих имао двије жеравице. Све је изгледало тако нестварно тим више, што се испред њега налазила хрпа још увијек врелог меса из прохујалог живота. Одмах сам схватио што се догодило… Ушао сам хладно, мирно у колибу и скинуо пушку изнад врата и поново изашао. Подигао сам лагано пушку, нанишанио у главу, главу мог вука. Он се није ни помакао. Као да је осећао кривицу што је прокоцкао моје поверење, које сам уложио у њега. Повукао сам обарач и он је пао.
Да бих некако спасио, што се спасити дало, отишао сам у село по неког од сељака и кола. Помало ме је било и срамота што раније нисам послушао сељане. Сунце је управо залазило, када смо почели товарити лешеве оваца у колица. Можете замислити колико је било моје запрепаштење када сам између оваца наишао на три леша вука и једне вучице… Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао у звезду на небу…
Од онда је прошло 60 година, а ја ту слику не могу да заборавим, као да се данас десило. Од онда сам се некако повукао у себе. Речи су ми невољно прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Јасно ми је постало да нема више места у мојој души за било какво осуђивање било кога. Цена тога је била висока, а нико ме није питао да ли желим да купим то искуство…”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама