Priča pastira

23 januara, 2015

Kako sam ubio svog najboljeg prijatelja! Ova priča vam je možda poznata, ali sa toliko emocija, da je neretko iznova i iznova čitamo. Kada su novinari došli u jedno selo sa namerom da sedamdesetogodišnjem pastiru uruče počasnu penziju, jer je pošteno, već sedam decenija čuvao stado ovaca i obavljao svoj posao, upitali su ga: „Da li možete da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?”granice-300x225
Toliko mu je bilo neprijatno, jer je prema njegovim rečima “on običan pastir koji se ni u snu ne bi nadao da će o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje”. A onda je počeo priču: (prenosimo u celosti, bez bilo kakvih izmena)
“Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sam imao. I pas je lepo napredovao. No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo? Pseto je postalo kršno, veliko, i kada bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad. U smeru prema Suncu. Moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mjesto njih imao dvije žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa još uvijek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo… Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao.
Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljaka i kola. Pomalo me je bilo i sramota što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepaštenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice… Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu…
Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu da zaboravim, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo…”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama