Сви смо се у животу сусрели с непријатним и злим људима, који разметљиво носе маску суште врлине. Такви људи намерно повређују друге, не заборављајући да се притом љубазно смеше.
Међутим, зло пре или касније буде кажњено и ми смо пронашли одличну потврду тога.
Фемина је за вас превела занимљиву причу из књиге “Мала срећа“ руског психолога Ане Кирјанове, која ће вас уверити да на свету још увек постоји правда и да казна понекад стиже врло брзо..
„Дама у фином белом капуту мучила је другу даму. Заправо не даму, већ лоше одевену жену с дечјим колицима и девојчицом која је носила наочаре. Био је то у продавници. Дама у белом капуту обраћала јој се врло љубазно, пуна питања и такође пуна саосећања, одмахивала је главом, слушајући одговоре – као учитељица или психијатар док слуша пацијента:
Зашто ваша девојчица носи наочаре? Ах, слабо види, а шта да се ради! Да, одмах се види да јој једно око бежи. Мораће на операцију, а можда јој ни то неће помоћи. А зашто ћути? Је ли стидљива? Можда је аутистична? Родитељи у почетку мисле да им је дете стидљиво, а после се испостави да није нормално. А чиме се ваш супруг бави? У данашње време је тешко издржати двоје деце. Колико само коштају једне наочаре! А колико вам је старо млађе, то у колицима?
И скомно обучена жена је кротко одговарала, јер вас такве даме напросто хипнотишу. Тешко их се отерсти и отићи јер оне имају у себи нешто заповедничко, што вас тера да им се покоравате. Знам такве. Зато сам им пришла, да покидам те невидљиве везе, и почела сам да бирам кромпир.
Мама с децом је искористила прилику да оде, а дама у капуту ми је поверљиво рекла: “Колица су јој, из неког разлога, добро затворена. Ко зна какво је чудовиште у њима. Такви само беду рађају!” Нисам одговорила, измерила сам кромпир и купила одличан сладолед, заправо три комада. Било ми је тешко на души и зато сам их толико купила, али није ствар у томе.
Док сам копала по замрзивачу и тражила сладолед, догодило се следеће: дама у белом капуту је узела кантицу мајонеза. И тек што га је узела у руке, догодило се нешто невероватно: кантица у њеним рукама је пукла, просто експлодирала!
Укратко, дошао је крај њеном фином капуту и дивном шеширу, као и елегантној шминки – по свему је прснуо масни мајонез. Шљис! – И све је било у флекама. Сви су појурили да је чисте и бришу под, као и зидове и производе на околним полицама, јер је мајонез шљиснуо на све стране, колико га је било!
Сладолед сам, наравно, дала оној мами с колицима и девојчицом с наочарама. Уосталом, и ја их носим. „Људи с наочарама треба да се помажу!“ – рекла сам јој и сви смо се насмејали. Смејала се и девојчица Лена – рекла ми је да се тако зове. И Ленина мама се смејала и отворила колица. У њима није било никакво чудовиште, већ буцмасти дечкић румених образа, који је слатко спавао. И он ће код куће дообити мало сладоледа. Неком сладолед, а неком мајонез на капут. Јер неко то одозго види све…
Причa из књиге “Мала срећа“ руског психолога Ане Кирјанове