Мама, јеси ли зарадила довољно да ми купиш ново детињство?

1 маја, 2020

Када сам имао 4 године, тата и ти сте одлучили да је боље да напустите земљу и одете негде где ћете моћи да зарадите више новца, како бих ја имао сигурнију будућност. Нико ме тада није питао шта бих ја највише волео. Више новца или маму и тату уз себе. Знам да сам био премали, али ипак мислим да сам знао шта највише ценим на овом свету.

Првог дана у школи, кад сам имао 6 година, бака је ишла са мном, а ти си нас позвала да видиш како је прошло. Две недеље ме је учитељица молила да престанем да седим у својој клупи по читав дан и устанем да се поиграм са другарима. На крају је дошла до мене, помазила ме, узела за руку и покушала нежно да ме подигне са столице и прикључи игри. Тада сам почео да плачем и одважио се да јој кажем:

– Мама ми је рекла да будем добар у школи и да не правим проблеме јер се она у том случају неће вратити!

Насмешила ми се, а затим ме узела у наручје, говорећи ми да се шалиш. Рекао сам му да не знам кад се шалиш да те не познајем баш добро. Тада су јој се очи напуниле сузама и ја сам се страшно уплашио да сам урадио баш то што нисам смео – узнемирио учитељицу, направио проблем и ти се сад због тога нећеш вратити!

Дуго сам се плашио, мајко, без обзира колико људи према мени били добри!

Када су се друга деца свађала једно с другим, то би се обично завршавало реченицом: “Рећи ћу те мом тати, видећеш!” Увек сам се питао, шта бих могао ја да кажем?

Негде у 4. разреду већ сам се навикла на мисао да имам неке виртуалне родитеље. Да, знала сам шта је то виртуално захваљујући новцу који сте зарађивали, па сте могли да ми купите и рачунар, и таблет и телефон. Све сам имао и користио да разговарам са вама. Сећам се, у школи смо правили осмомартовску честитку за маме и ја се нисам нарочито трудио. Учитељица ми је скренула пажњу на то, а ја сам јој рекао да није важно јер ћеш ту честитку ионако видети само на слици.

Моје рођенданске торте биле су слике, цвеће за Дан жена биле су слике… Била си слика, мајко!

Имао сам 9 година кад сам те поново видео. Дошли сте након што сте добили држављанство. Сећам се да сте ме питали зашто вам се нисам обрадовао. Ћутао сам. Рекли сте да сте очекивали топлији пријем. Нисам ја, мајко, био стидљив. Једноставно нисам навикао да грлим странце.

Било је ноћи када сам ружно сањао и све што сам желела било је да ме узмеш у наручје да се више не бојим. Било је дана када сам постизао неке важне ствари, добијао добре оцене и тако желео да то вама кажем и да ме загрлите. Али, временом сам се навикао да загрљаји нису за мене.

У међувремену сам одрастао и са 18 година купили сте ми ауто и стан, поносно ми рекли да сте се жртвовали за то.

Иако сам узраста у којима већина момака има девојку, знате да сам сам. Ја сам “дивљак” који не зна како да воли…

Сада имам 19 година и ето, преселио сам се из стана који сте ми купили. Живим као подстанар, од свог новца, возим се превозом. Не желим да користим ништа од материјалних ствари које су ми украле породицу. Са 19, као и са 4, верујем да новац никада неће испунити празнину у мојој души. Мама, није било тих пара које би те могла заменити… нажалост.

Аутор непознат.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама