Prijatelji dragi, nemojte me pogrešno shvatiti…

septembar 20, 2015

Na tekst na našem sajtu Uslov za odlazak žena u penziju o položaju žena u prosveti stigao je komentar koji smo odlučili da prenesemo kao zaseban tekst. Zato što mislimo da to zaslužuje. Napominjemo da autorka teksta nije prosvetni radnik. Bez ikakvih intervencija ga prenosimo u nastavku.

Prijatelji dragi, nemojte me pogrešno shvatiti… Poštujem propise, vozim “školski” – po svim pravilima, nisam neko ko krši zakon i svoju decu učim da se autoritet, pravila i zakoni moraju poštovati… Ali, ova odredba, uslov, zakon ( nazovite ga kako god želite ) je po mom skromnom mišljenju – potpuna besmislica.

Ne može, jedna vaspitačica, učiteljica, nastavnica ili profesorka, koja radi sa decom – da se poredi sa prodavačicom u prehrambenoj prodavnici, konobaricom ili šalterskom službenicom..

Ne može se jedan vaspitač, učitelj, nastavnik ili profesor – koji radi sa decom – porediti sa električarem, automehaničarem….

Ne može, niti će moći ikada…

Nemojte me pogrešno shvatiti – ne potcenjujem, niti omalovažavam žene koje rade u banakama, poštama, restoranima… Ne potcenjujem njihove profesije. Bila sam u njihovoj poziciji, radila sam iste te poslove.

Ne potcenjujem posao pekara, automehaničara, električara… Mnogi moji prijatelji su – zanatlije, trgovci, “radnička klasa”…

Ali, baš zbog toga i mogu da kažem – nije isto. I ne može biti isto.

Ljudi koje rade sa decom “oblikuju” mališane u dobre, pametne i obrazovane ljude… Oni su ti koje nama, roditeljima, pomažu da im usadimo prave vrednosti, da ih izvedemo na pravi put… Oni su autoritet, podrška i uteha, našoj deci – kada mi nismo tu…

Zbog toga – nije isto. I ne može biti isto!

Deca nisu glavica kupusa, paket mleka ili kutija keksa – koju treba složiti na policu. Deca nisu poslužavnik pića, koji treba odneti do gosta. Deca nisu račun za komunalije ili struju.

Svako dete je jedan život. Možda sportski šampion, ili Nobelovac… Možda apotekar, ili mesar… Svejedno.

Dete je život.

Ljudi koji rade sa decom – neguju i vaspitavaju… Čuvaju i podstiču taj život. Spašavaju ih, tako što ih izvode na pravi put…

I policajci čuvaju živote. I vatrogasci spašavaju živote.

Zar onda nisu zaslužile vaspitačice, učiteljice, nastavnice i profesorke – beneficirani radni staž? Zašto onda vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori – moraju da ostave svoju dušu i svoje kosti za katedrom? U školi, vrtiću…
Nije isto, znam… Ali, i jeste… Zar ne?

Autor: Ana Pavlović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


27 komentara na "Prijatelji dragi, nemojte me pogrešno shvatiti…

  1. ivana kaže:

    Ne slažem se da treba da imaju beneficirani radni staž. Njihovo silno slobodno vreme već njihov staž čini beneficiranim. Slažem se da je profesija jedna od najvažnijih, da ljudima treba dati veće plate. To poredjenje sa drugim strukama i njihovo omalovažavanje je sramotno u ovom tekstu, jer koliko samo ljudi radi u tri smene a nikada neće dobiti beneficirani radni staž. Poznajem jednog profesora, učiteljicu i nastavnika mazematike. Svi do jednog će vam reći da nikada ne bih menjali svoje profesije. Ali ne zato što preovladava njihova ljubav prema deci, već zbog slobodnog vremena koje ni jedna druga profesija nema.

    1. Marija kaže:

      Postovana Ivana,
      ne mogu da sudim o ovo troje prosvetnih radnika koje kazete da poznajete, jer ih ja ne poznajem. I ne znam koji su njihovi motivi za rad u skoli. Molim vas, informisite se malo bolje i kod drugih nastavnika i profesora o tome sta, kada i koliko rade. Slobodno vreme o kome govorite vi i mnogi komentatori pokazuje vase nepoznavanje posla ucitelja i nastavnika. Ja se, recimo, nikada ne bih usudila da komentarisem posao lekara., jer to nije moja struka. Ali posao prosvetnog radnika svako daje sebi za pravo da komentarise. Zasto? Zato sto je svako isao u skolu? Da li to automatski znaci da smo svi eksperti za prosvetu?
      Trebalo bi da razgovarate sa uciteljicama u kasnim pedesetim godinama. Istrosene, pregorele, opterecene, umorne. I dalje pune ljubavi za decu, ali smozdene birokratijom, inkluzijom, nepotrebnim timovima, izvestajima, projektima… Ljubavi za decu i rad u ucionici prepune, ali umorne od neuvidjavnih roditelja, nerazumevanja javnosti… i toga sto od odraslih u svome okruzenju nikada ne dobiju lepe reci, vec samo komentare slicne Vasem.
      Treba za to imati zivce. A zivci se trose. I stoga beneficirani staz i nije tako smesna ideja.
      PS. Znam mnoge profesije gde ima puno vise slobodnog vremena ( averujem da ste ih primetili i vi).

      1. Anka kaže:

        SVAKA ČAST, Marija! Od tog, nazovi, slobodnog vremena, danas nije ostalo ništa.Da li vi u to slobodno vreme računate pregledanje pismenih zadataka i kontrolnih vežbi, njihovo sastavljanje, kucanje, štampanje…Pravljenje Port folia, panoa, priredbi…Održavanje i pripreme za razna takmičenja, radne subote, seminare, prijemne ispite…. Da li je to SLOBODNO VREME?!

      2. ljubica kaže:

        draga Marija , prelepo ste opisali rad sa decom , vaspitacica sam sa stazom od 36 godina staza ; radim najlepsi posao na svetu, roditelji nam svakodnevno ostavljaju svoje najvece blago sa punim poverenjem, mislim da nije u redu sto su nam produzili rok za odlazak u penziju i zato cu ja ove godine u prevremenu , sagorela sam , jednostavno osecam da je vreme da odem i da neko mladi dobije sansu da radi i oblikuje ta mala stvorenja u buduce clanove naseg drustva a svi znamo da kad dete ima dobre temelje , postaje i dobar coveka mi smo jednim delom ite kako zasluzni za to.hvala vam sto nas razumete i o tome ovako lepo komentarisete! srdacno vas pozdravljam

      3. Tanja kaže:

        Bravo Marija!
        Svaka Vam je na mestu. Učitelja može razumeti samo učitelj.
        Ja sam učiteljica i verujte da sam zgrožena silnim komentarima,kako okoline,tako i roditelja.
        Istina je jedna,svaki roditelja nakon zimskog,pa i letnjeg raspusta kaže deci:,,Jedva čekam da počne nastava da se odmorim jer ste nemogući “.Sto li tako kažu???
        Cenim i poštujem svaku profesiju,ali ne podržavam neke izjave poput prethodnih i ne slažem se s’njima.

      4. Olivera kaže:

        U potpunosti se slažem !

    2. mirjana kaže:

      Ne znam ko ste ni sta radite, ali znam koliko rade profesori ucitelji i vaspitaci. Mislite da sa 65 g jedna tad vec baka moze da cuva po 30 dece u grupi da ih obuce ,obuje , obrise im guze nahrani i odrzi aktivnosti s njima pa bilo to fizicko likovno setnja ili ne daj boze izlet, o odgovornosti i stresu necemo jer se podrazumeva. A slobodno vreme je samo zakonski godisnji odmor koji moraju da iskoriste za vreme raspusta. Sve ostalo se radi. Dal sastanci seminari sednice… koji su obavezni , pabilo to popodne subota ili nedelja, ko te pita. A o starijim djacima koji nisu poneli od roditelja kucno vaspitanje i stresu nastavnika svakodnevnom, HVALA LEPO.

    3. Ana Pavlović kaže:

      Poštovana Ivana,
      kao autor ovog teksta, na samom početku sam zamolila da me ne shvatite pogrešno…
      Generalno, uopšte se ne slažem sa novim uslovima za odlazak u penziju. Mislim da je starosna granica previsoka, da su ljudi koji rade trideset ( i više ) godina, u svojoj šezdesetoj, ili šezdesetpetoj – umorni, “istrošeni” od posla, života… Od svega.
      Plašim se da me niste dobro razumeli. Nikoga nisam želela da potcenim, niti sam nekoga omalovažavala.
      Ali, hajde da se osvrnemo na to što ste rekli – slobodno vreme. To je zabluda – da prosvetari imaju “višak” slobodnog vremena. Nisam prosvetar, ali s obzirom da poslednjih šesnaest godina radim sa decom, a poslednjih deset godina saradjujem sa prosvetarima – mislim da je moje iskustvo u radu, komunikaciji i iskustvu sa tom profesijom daleko veće od Vašeg. Samim tim, to mi daje za pravo da otvoreno i javno kažem, iznesem kao apsolutno tačnu činjenicu – prosvetari nemaju “višak” slobodnog vremena.
      To “silno slobodno vreme”, kako Vi kažete – prosvetari provode pripremajući plan rada za sutradan, pregledajući domaće zadatke, kontrolne i pismene vežbe… Svoj posao donose kući, redovno. Svakog dana. Vaspitači i vaspitačice pripremaju predstave, šiju kostime, smišljaju igre…
      Pri tom, svi oni imaju svoje porodice, decu, voljene… Sve njih čekaju i “kućne obaveze”, i porodični ručkovi i sve što uz to ide… I sve moraju da postignu.
      Oni ne mogu da ostave posao – na poslu. Oni ne mogu posle 7-8 sati da kažu: “To je to. Završio sam, do sutra.”, ili : “Nije hitno, ne moram to da uradim sada – ostaviću to za sutra…” Ne. Oni svoj posao moraju da završe danas, i što je najveća ironija – njihov posao se ne završava kada izadju iz škole ili vrtića.
      Da, imaju zimski i letnji raspust… Ali, da li znate da prosvetarima godišnji odmor ne traje tri meseca? Ne. Dok se naša deca odmaraju, oni imaju sastanke, sednice, popravne… Pripreme za sledeću školsku godinu… A vaspitači imaju odmor kao i svi ostali zaposleni, po godinama staža… Ne tri meseca, nikako.
      Ako na sve to dodamo i seminare, polaganje za raznorazne licence – jer, treba ići u korak sa decom i njihovim potrebama… I, sve to – u slobodno vreme… Ono “silno slobodno vreme”…
      I, za kraj…
      Ja sam roditelj, mama dvoje divne dece… Ali, i ta moja divna deca, ( moja rodjena deca! ) su imala svoje dobre i manje dobre dane… Dane, kada ni ja nisam uspela da ih smirim, kada su bili plačljivi ili nervozni, ili jednostavno – previše glasni…Kada su postavljali milion pitanja ili imali milion zahteva.. Tih dana sam i ja želela da plačem, vrištim i ujedam – zajedno sa njima.
      A zamislite sada – svakog radnog dana, dvadeset ili više mališana… Različiti karakteri, potrebe, želje, pitanja… Svakog od njih morate – pozdraviti, pomaziti, utešiti… Obući, obuti, obrisati suzu, saslušati… Ako su bebe – presvući, nahraniti, uspavati… I sve to – sa osmehom na usnama. I nijedno od njih nije lično Vaše…
      A Vaša deca … Oni čekaju da mama dodje s posla, očekuju da ima snage za njih, osmeh za njih…
      A Vaši unuci… Ukoliko se nešto ne promeni – i oni će čekati da baka dodje s posla…
      Ali, da li će imati snage za njih? Da li će imati snage, energije i volje za mališane sa kojima radi?
      I, što je još važnije – da li će imati snage za sebe?
      Srdačan pozdrav.

    4. Jelena kaže:

      Ivana, stavite malo prst na celo, molim Vas! Kakvo crno slobodno vreme? Pa koja profesija vise donosi svoj posao kuci nego predavacka? I ne mislim samo na ocenjivanje pismenih provera znanja, nego na svu tu besmislenu administraciju i birokratiju koja se svake godine samo uvecava i usloznjava.

    5. Marija1 kaže:

      Kakav plitak komentar, Ivana. Postoje ljudi do kojih nista ne moze da dopre jer misle da su samo oni u pravu. Nisu otvorenog uma i ostaju zacaureni u svom malom stisnutom svetu samoobmana. Zelim Vam da sto pre ugledate svetlo.

    6. Draga kaže:

      Oprosti joj Bože, ne zna sta priča !?! Pa prosvetni radnik je onaj soj ljudi koji na posao kreće s’ dušom, entuzijasta, modelar, kreator, inovator, onaj ko iz svog domaćinstva odnosi materijal za rad na posao i sa posla donosi kući novi posao za sutrašnje radne kreacije…i tako iz dana u dan iznova poklanja sebe svom poslu bez obzira na platu i uslove rada. A slobodnog vremena baš i nema. Ima odmor kao i svaki radnik na drugom poslu. Raspust imaju samo djaci, prosvetari ne. A ne rade ni sa litrima, ni sa kilogramima već sa grupom živahne dece koja imaju različita interesovanja i modele ponašanja i shvatanja…i sve to treba uskladiti, animirati pa i ukrotiti ili probuditi. A roditelji jedva da uspeju da usklade korake i razumevanje za dva deteta… I sad Vi uporedite korak vremešnog prosvetnog radnika sa korakom njegovog mlađeg kolege…ko bi Vama i Vašem detetu bio po volji: edukator koji ima preko 60 godina ili mlađi i hitriji njegov kolega? Poverili bi svoje dete nekoj baka vaspitačici ili njenoj mlađoj koleginici u grupi koja vri od dece?
      Stvarno, oprosti joj Bože, ne zna šta priča !!!

      1. Ana kaže:

        Tako bi trebalo da bude,ali uglavnom deca imaju isfrustrirane polupismene I nezainteresovane nsstavnike koji ih nicemu ne mogu nauciti.Nazalost njihovu I Nas roditelja

        1. E kaže:

          Ana,dopunite “nedostatke”nastavnika,saradnjom sa njima.Znam da je 100% nastavnika završio fakultete ili su master.Poštujem to da svaki roditelj voli svoje dete,ali ne vređajte one koji obrazuju(uče i čuvaju) vašu decu.

    7. Vesna lukač kaže:

      Ti ne znaš šta pričaš.Tvoji prijatelji prosvetni radnici su loši radnici.Ja sam vaspitač i sa kompetencijama ti kažem da ne znaš šta govoriš.Upoznaj se malo bolje sa tematikom pa onda čukaj na tastaturi.Svejedno ova država ima takav odnos prema obrazovanju,takav će i naraštaj dobiti.Kada se budete uverili u to biće kasno jer jednom iskrivljena dečja dušica iskrivljena za ceo život.M
      Nema prepakuj,skrpi pa zalepi

  2. Vera kaže:

    Jos kada bi se iz redova prosvetara uklonili oni sa kupljenim diplomama,oni koji se bave najstarijim zanatom,koji se nedolicno oblace i ponasaju,koji imaju neprimeren recnik…tada bi covek mogao da u potpunosti podrzi prosvetare.

  3. Simonida Radoncic-Derlic kaže:

    Svaka cast g-djo,utjesno je da bar neko razmislja o nama.Zahvaljujem se na razumjevanju i postovanju.

    1. Ana Pavlović kaže:

      Draga, Simonida – kao neko ko je imao priliku da vidi i “drugu stranu medalje” Vašeg posla, imate moje apsolutno razumevanje i poštovanje. Srdačan pozdrav, i puno dečijih osmeha Vam želim.

  4. Tea kaže:

    Moja devetogodišnja ćerkica je radila sastav na temu ”Šta je za mene nepravda i ismevanje?”. Povod ovakve teme je bilo ismevanje i provokacija nekih dečaka prema nekim devojčicama i želja učiteljice da se zapitaju kako bi njima bilo da su akteri takve situacije. Napisala je sjajan tekst u kome me je blago je reći oduševila svojom zrelošću i rezonovanjem. Ali je najbitnija poslednja rečenica kojom me je razoružala – ”Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka”. E upravo tako. Prosvetni radnici danas su kao ogoljeno drvo, bez i jednog drugog da se na njega oslone. I šibaju ga vetrovi i udari sa svih strana. A ako je čovek, onda je usamljeni starac sa tek po kojim drugim da se na njega osloni. Uglavnom su tu samo prolaznici prepuni gorčine koja nikada i nikome nije bila dobar savetnik. Pustoš i gorčina, usmereni na potpuno pogrešnu adresu.

    1. Ana Pavlović kaže:

      Na žalost, Tea – nemaju više na koga da se oslone… Kome god se okrenu, nailaze na nerazumevanje. A to su ljudi koji neretko sa decom provode više vremena – od njihovih roditelja.

      1. jelena kaže:

        tako je ana

  5. nemilosrdni kaže:

    drzava u kojoj politicari i trgovci vise zaradjuju od ucitelja, nije drzava /Lenjin/

  6. Radmila kaže:

    Dragi moji,
    Svako ko ne radi posao sa decom ne može ili neće da shvati koliko je to kompleksan i složen posao. Zato,predlažem da samo na jedan dan “obujete njihove cipele i hodajte stazama kojim oni hodaju” tokom “300” školskih dana a pritom da budite ujedno i dobre majke,bake,supruge,domacice,drugarice i td.(toliko o slobodnom vremenu) pa tek onda komentarišite o poslu vaspitačica ,učiteljica ,nastavnika …I to ,prodavnica ima katanac,metla ima ostavu,mašina se isključuje ..A dete ? Ajde, ostavite jedno dete na minut dalje od vas .I to tudje dete..A tek trideset ,čak i više.. E, to mi kaži!
    Pa onda nek neko kaže da posao vaspitača,učitelja,nastavnika je lak posao .I zato,treba im dati benificirani radni staž i veću platu i puno poštovanje.
    P.S. I samo da se zna …Toliku žrtvu svog tela,svoje duše mogu podneti samo ljudi koji su velikog srca,koji beskrajno vole svoj posao i te “male” ljude a to su naši vaspitači,učitelji i nastavnici.

    1. Marija kaže:

      Predlažem dotičnoj gospodi samo da povedu svoju decu ,sestrinu i kuminu na Kopaonik pet dana.Ne moraju da obrađuju nastavne jedinice,samo nek se maksimalno posvete deci i dan i noć.Možda će posle togboravka napisati komentar i skinuti kapu učiteljima.Mogli bi sa tom grupom da povedu i jedno dete sa teškoćama u razvoju i jedno hiperaktivno.Zimski raspust u Vojvodini prođe sa praznicima.Koliko znam u to vreme retko ko radi.U februaru uzimaju decu i petnaest dana su na skijanju.Ja ne mogu da uzmem godišnji tokom školske godine.Zamislite samo učiteljicu sa 65 godina među prvacima.

  7. Vera druga kaže:

    Nisam mogla da odolim ovoj zanimljivoj prepisci, nego sam morala da se uključim. Naime, glavni nesporazum između prosvetara i ostalih ljudi je u tome što volimo da uopštavamo stvari. Naime, rekla bih da su svi u pravu.I ja sma prosvetar, a sebe smatram od onih koji mnogo rade. Juče sam celo pre podne na primer pravila radne listove za moje osmake, tražila po internetu zanimljive materijale, prevodila ih i td…Dakle, za jedan čas mi je bilo potrebno nekih tri sata vremena da bih pripremila sve što mi je bilo potrebno. Nije svaki dan takav, ali ako želite da se dobro pripremite za jedan “običan” dan, zaista je potrebno najmanje sat i po vremena, bez pregledanja testova i slično. Prednost prosvete je u tome što svoje radno vreme mogu da rasporedim kako meni odgovara, dakle ne moram da ga smestim u određeni kalup, nego ono što treba da uradim mogu da radim u vreme koje meni odgovara, pa makar to bilo i u ponoć. To onda mnoge dovodi u zabludu da mi imamo vremena na pretek. Drugo je činjenica da i među nama ima onih koji zaista dolaze na časove nespremni, otaljavaju ih kako znaju i umeju, a da za to ne snose nikakve sankcije. Drugim rečima, njihov nerad svi vide, deca pričaju, roditelji komentarišu ( s pravom), ali oni koji treba da reaguju ništa ne preduzimaju.Na sreću, u mojoj školi su takvi manjina. Ta “manjina” je u stvari i ovakvom platom nagrađena, a ostali koji rade su kažnjeni.
    Što se tiče našeg raspusta, u junu se mnogi od nas zaista osećaju psihički potpuno iscrpljeni i mislim da je to specifičnost našeg posla. Ne postoji taj letnji raspust slučajno.
    A kad smo već kod raspusta, ne znam samo zašto ga samo nama broje, kad u to vreme novinari na radiju i televiziji prelaze na letnju šemu rada, pa gledamo sve moguće reprize. A i naši političari takođe tada obustavljaju rad. Ne znam da li su nekada novinarima merili radno vreme, ili voditeljima programa. Ispravite me ako grešim, ali volela bih da znam da li i novinari (koji su uzgred i najveći krivci negativne kampanje koju imamo) svaki dan rade tačno osam sati..
    Najbolje rešenje našeg problema bi bilo merenje postignuća svakog nastavnika različitim parametrima (postignuća učenika,ankete roditelja, učenika, praćenje rada nastavnika-sekcije, izložbe, projekti, takmičenja, angažovanja u školi, praćenje njegovog usavršavanja, ali ne samo da dobije neke bodove, nego i da primeni u praksi). Kada bi sve to bilo obavezujuće za sve nastavnike, onda bi mogli da odvojimo žito od kukolja. Zašto da primamo svi istu platu, ako ne radimo isto? Onda bi i ova hajka na nas možda bila manja.

    1. Više nikom ne podnosim račune, osim svojoj savesti kaže:

      Draga Vera, to što ste napisali, to je stvarno stanje i problem… s poštovanjem… jedan pedagog

    2. Ivana kaže:

      E bas Vam hvala sto ste rekli sve sto sam htela. Inace, nastavnik sam bez stalnog posla, promenila sam jedno 8,10 skola u kojima sam radila i, zaista ste u pravu i slazem se sa svim. Svaki svoj seminar sam platila sa zadovoljstvom iz svog dzepa i, ono malo vremena dok sam imala srece na po koju zamenu da odem, trudila se da sve nauceno primenim u radu. Moja cerka tada 15ogodisnjakinja me je pitala jednom, gledajuci me kako svakoga dana dosavsi s posla sedam za racunar i nastavljam da radim: ”Mama, jel svi profesori toliko rade?” A sta ti mislis? Odgovorila sam joj…
      ”Pa, ne rade”, rekla je.
      Ali, posto je najveci problem ne/vaspitanje i nesavesnost roditelja, najlakse je osuditi sve prosvetare a istina je ista kao i u svakom drugom poslu: svugde ima onih koji su strucni, pozrtvovani i savesni i suprotno.
      A sto se prosvete tice, porucujem Veri da se slazem s njom, ali ipak nikom nije zabranjeno da ode u skolu i skrene paznju direktoru, psihologu, pedagogu na ono cime nije zadovoljan i ja bih bas volela da se svi takvi ”losi” sklone iz prosvete ali svi znaju da je danas vlada ona koja upravlja postavljanjem rukovodecih kadrova u skolama, stoga, ako direktori ne reaguju na apravi nacin, obratite se ministarstvu gdjo Vera i i svi ostali koji imaju prituzbe na nastavno osoblje, samo prvo preispitajte sebe jeste li vi uopste kompetentni da sudite o necemu u toj oblasti, molim Vas.
      Treba preci hiljadu milja u tudjim cipelama prvo…

  8. Julijana kaže:

    Draga Ana. Imate i moju punu podršku. Oni koji su komentarisali negativno se ne razumeju u profesiju prosvetnih radnika. Pitam hejtere, koji su komentarisali negativno: kako zamišljaju da će vaspitačica koja ima problem sa leđima, glasom, krvnim pritiskom (ili ko zna još čime) da radi sa trogodišnjacima da se saginje, briše guze, da ih prati, ima dobre reflekse da predupredi nezgode i sl…Kako će umorna vaspitačica da bude deci vesela i nasmejana i da peva, puzi sa njima da im imitira životinje, da radi fiskulturu?Stoji li jednoj ženi od na primer 60 godina, da priča priču uz svu glumu koja to treba da prati? Kako je zamišljeno da će žena koja će morati da ide svaki čas na bolovanja zbog ovog-onog održati kontinuitet u radu? Mogla bih ovde još da nabrajam…glupo je…
    Dragi hejteri, ako niste znali, prosvetni radnici NEMAJU veliki godišnji odmor. Imaju ga isto kao i svi drugi zaposleni i što je još gore, mogu da ga koristie jedino u vreme zimskog ili letnjeg raspusta… Ne mogu na primer, u aprilu da uzmu deo godišnjeg odmora, pa da negde lepo otputuju i vrate se sveži i odmorni. U punoj sezoni su cene aranžmana maksimalne, pa ni ne odlaze nigde, jer nemaju novca…A ne dobijaju neki ekstra dodatak na platu zbog toga. Već platu nižu od prosečnih.
    A komentari roditelja tipa: ma pusti, imamo matoru vaspitačicu/učiteljicu, kako će ona da radi sa decom? su sasvim na mestu, pa i dalje rade, do 65-te godine…
    toliko…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama