Prijateljica

maj 24, 2019

Detinjstvo smo provele zajedno. Te nimalo lake dane kojih se sada setimo kao bisera prošlosti. Bile smo deca razvedenih roditelja. Zajednička tačka koja nas je obeležavala kao mete govorkanja okoline. U to vreme biti dete razvedenih roditelja bio je ekskluzivitet. Čista egzotika i predmet razgovora. Ali mi smo se kroz to bolno iskustvo, prepoznale i povezale…za ceo život.
Sa ove distance, zapravo mogu samo da se zahvalim našim očevima koji su rasturili porodice, jer da je bilo drugačije ne znam da li bismo postale prijateljice. Obično se sličan sličnom raduje. Ne ide da jedna bude tužna, druga blažena, bar ne u tim godinama.

Prijateljica. Preslaba reč za nekog ko ti je podrška, dar, ko budi radovanje tvoje duše, ko je melem za sve tvoje boli. Život nas je vrlo često i na duže periode razdvajao, ali ne i udaljio. Krenuvši na studije, izabrale smo različite gradove za život i upale svaka u svoj matriks i kolotečinu. Realna udaljenost od 100km prerasla je u 10 000 km, ali jednom u dve godine, sam sedala u voz i jurila ka njoj. Da se napojim na svom omiljenom izvoru. Da se izlečena i osvežena vratim obavezama.Da vreme stane, da se utopim u njen lik, i slušam mudro zborenje. Mogle smo i ćutati i oči zatvoriti i jednostavno biti jedna pored druge. Po ritmu uzdaha i izdaha bismo se razumele.

Kad su stigla deca u naše živote, razdaljina se povećala na 100 000km. Ni interenet nismo koristile da održavamo svakodnevni kontakt, sad znam da smo to svesno radile. Volele smo se, nedostajale jedna drugoj, radovale se unapred nekom susretu kad ćemo sve uživo ispričati. Izdvojiti najbitnije događaje iz prethodnih godina. Interent smo koristile da svake godine razmenimo najemotivnije poruke za rođendane, rođendane za koje nam nije bio potreban nikakav podsetnik. Njen rođendan na Bogojavljenje, moj četiri dana kasnije. Urezani datumi u neki deo mozga, kao praznici kad se šalju i primaju najlepše i najiskrenije čestitke.
Kad smo konačno shvatile da nema razloga da se ne viđamo češće, kad smo se upustile u avanturu da međusobno upoznamo porodice, kad su se muževi zbližili, a deca zavolela, ona je otišla…na kraj (početak) sveta…zavisi od ugla posmatranja. Sada smo zaista udaljene 1 000 000 km, ali nikad nismo bile bliže. Obrnula je igricu. Sad kad se meni smrkava, njoj sviće, i figurativno i bukvalno, ali uspemo da nađemo dragocenu tačku u danu kad možemo da arčimo internet, konačno. Sad ne mogu da skoknem kad poželim da je zagrlim. Moram da čekam priliku…ako se ikada ukaže…jer kraj (početak) sveta nije blizu… ali naše duše su sad najbliže.

Ne žalim što se nismo češće viđale. Često viđanje potroši ljubav i odnos, izliže ga i oskrnavi. Viđale smo se taman koliko treba, da prebrojimo jedna drugoj novonastale bore, da propratimo sve važne događaje, da se iskreno radujemo završetku studija, udaji, rođenju dece, zaposlenju (iako nam nije baš sve išlo tim „srpskim“ redosledom). Živele smo kroz priče o nama nekim novim drugaricama. Sačuvale smo prijateljstvo kao svetinju koja će odoleti zubu vremena, i o kojoj će se pričati.

Daljine, sad shvatam ne znače ništa kad nekog duboko i dugo voliš. Kad god je poželim zatvorim oči i jasno čujem njen glas. Osmehnem se, i dok tonem u san njoj poželim dobro jutro i divan dan.

Daljine, ne znače ništa.

Miles apart. Close in heart.

Kaka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama