Детињство смо провеле заједно. Те нимало лаке дане којих се сада сетимо као бисера прошлости. Биле смо деца разведених родитеља. Заједничка тачка која нас је обележавала као мете говоркања околине. У то време бити дете разведених родитеља био је ексклузивитет. Чиста егзотика и предмет разговора. Али ми смо се кроз то болно искуство, препознале и повезале…за цео живот.
Са ове дистанце, заправо могу само да се захвалим нашим очевима који су растурили породице, јер да је било другачије не знам да ли бисмо постале пријатељице. Обично се сличан сличном радује. Не иде да једна буде тужна, друга блажена, бар не у тим годинама.
Пријатељица. Преслаба реч за неког ко ти је подршка, дар, ко буди радовање твоје душе, ко је мелем за све твоје боли. Живот нас је врло често и на дуже периоде раздвајао, али не и удаљио. Кренувши на студије, изабрале смо различите градове за живот и упале свака у свој матрикс и колотечину. Реална удаљеност од 100км прерасла је у 10 000 км, али једном у две године, сам седала у воз и јурила ка њој. Да се напојим на свом омиљеном извору. Да се излечена и освежена вратим обавезама.Да време стане, да се утопим у њен лик, и слушам мудро зборење. Могле смо и ћутати и очи затворити и једноставно бити једна поред друге. По ритму уздаха и издаха бисмо се разумеле.
Кад су стигла деца у наше животе, раздаљина се повећала на 100 000км. Ни интеренет нисмо користиле да одржавамо свакодневни контакт, сад знам да смо то свесно радиле. Волеле смо се, недостајале једна другој, радовале се унапред неком сусрету кад ћемо све уживо испричати. Издвојити најбитније догађаје из претходних година. Интерент смо користиле да сваке године разменимо најемотивније поруке за рођендане, рођендане за које нам није био потребан никакав подсетник. Њен рођендан на Богојављење, мој четири дана касније. Урезани датуми у неки део мозга, као празници кад се шаљу и примају најлепше и најискреније честитке.
Кад смо коначно схватиле да нема разлога да се не виђамо чешће, кад смо се упустиле у авантуру да међусобно упознамо породице, кад су се мужеви зближили, а деца заволела, она је отишла…на крај (почетак) света…зависи од угла посматрања. Сада смо заиста удаљене 1 000 000 km, али никад нисмо биле ближе. Обрнула је игрицу. Сад кад се мени смркава, њој свиће, и фигуративно и буквално, али успемо да нађемо драгоцену тачку у дану кад можемо да арчимо интернет, коначно. Сад не могу да скокнем кад пожелим да је загрлим. Морам да чекам прилику…ако се икада укаже…јер крај (почетак) света није близу… али наше душе су сад најближе.
Не жалим што се нисмо чешће виђале. Често виђање потроши љубав и однос, излиже га и оскрнави. Виђале смо се таман колико треба, да пребројимо једна другој новонастале боре, да пропратимо све важне догађаје, да се искрено радујемо завршетку студија, удаји, рођењу деце, запослењу (иако нам није баш све ишло тим „српским“ редоследом). Живеле смо кроз приче о нама неким новим другарицама. Сачувале смо пријатељство као светињу која ће одолети зубу времена, и о којој ће се причати.
Даљине, сад схватам не значе ништа кад неког дубоко и дуго волиш. Кад год је пожелим затворим очи и јасно чујем њен глас. Осмехнем се, и док тонем у сан њој пожелим добро јутро и диван дан.
Даљине, не значе ништа.
Miles apart. Close in heart.