Урош Петровић: Уважавајте васпитаче и учитеље, они утиру најважније стазе

април 13, 2015

 
Истакнути члан српске Менсе, коаутор програма “НТЦ систем учења”, оснивач Mensa World Photo Cup-a, један од најинтелигентнијих људи на планети, али за нас, пре свега тога, неко ко се определио да своју каријеру посвети размрдавању вијуга и тренирању малих сивих ћелија наше деце. Јасно је да говоримо о Урошу Петровићу, дечјем писцу којег радо читају и одрасли и човеку за којег су учење и игра две стране једне исте медаље.
Како учитељи прихватају нове системе учења, како да препознамо даровито дете, и, још важније, како да га усмеримо и избегнемо грешке у васпитању, открио је Урош Петровић за читаоце Зелене учионице. 
Uros Petrovic u Svajcarskoj 152302
7З.У: На Зеленој учионици је довољно да поменемо Уроша Петровића у наслову текста, па да посета одмах скочи. То нас радује, знамо да су наши посетиоци савесни родитељи, васпитачи и учитељи који сваком Вашем савету посвећују много пажње. Оно што је вечита тема јесте развој интелигенције код деце. С тим у вези сте, у сарадњи с господином Рајовићем и развили НТЦ систем учења, како бисте свима који учествују у одрастању деце помогли да искористе пун потенцијал сваког детета. Можете ли нам рећи како сте дошли на идеју да креирате НТЦ систем и шта он тачно подразумева?
У.П: С Ранком Рајовићем сам се упознао у Менси. Препознали смо велики диспаритет у могућностима и постигнућима деце, свако из свог угла. Желећи да макар мало допринесемо образовању како би се тај јаз ублажио, стидљиво смо предложили нека решења. Већ први резултати су били видљиви, готово бурни. Тако је почело. Данас наш НТЦ програм обједињује идеје и искуства не само нас двојице, већ многих сјајних васпитача, учитеља, лекара, педагога, дефектолога и других сарадника широм региона и Европе. НТЦ је, дакле, сложене, веома разнолике структуре, али је циљ само један и једноставан – успешно, срећно дете.
З.У: Одржали сте велики број семинара и предавања, посетили много школа. Какав је ваш генерални утисак када је у питању наш образовни систем? Колико су учитељи спремни за промене и слушају ли ваше савете?
У.П: Надам се да ће наш образовни систем до краја деценије постати врло добар. Одговор на друго питање је мало комплекснији – већина учитеља воли свој посао и спремна је за нове приступе, ако сматрају да би то допринело њиховим, посредно и дечијим, постигнућима. Али не постоји срећна земља без срећне деце, а она не постоје без срећних учитеља и васпитача. У раном добу, утисци су најупечатљивији – и наоко успутни доживљаји за дете могу представљати пресудан подстрек за будућност. И обратно. Зато уопште није свеједно ком васпитачу или учитељу поверавате радознали ум свога детета – не ради се ту само о његовом окружењу у току неколико месеци или година, већ о његовом ставу према различитим сегментима друштвеног живота током читавог живота.
Иако ми се за понављање једног вапаја излизало и грло и тастатура, нећу пропустити прилику да велику видљивост вашег сајта искористим за круцијално важну поруку, у којој је садржан одговор на претходна два, али и многа друга питања: Уважавајте и подржавајте васпитаче и учитеље, они утиру најважније стазе (Ако се ико управо запитао које су то стазе и какве могу бити, нећу му ту мисаону авантуру ометати додатним информацијама, осим што ћу нагласити да сви њима пролазимо).
З.У: Оно што сигурно интересује сваког родитеља и васпитача је како да препознају даровито дете? У ком узрасту је најраније могуће приметити да је дете натпросечно интелигентно?
У.П: Препознати га је релативно лако – ако вас његови одговори, питања, цртежи, делања или интересовања често затичу и изненађују, ето првих, јасних знакова. Дакле, није потребан генијалан ум да би се исти препознао. Прави проблем је теже препознати, иако је огроман: Кад откријемо даровито дете, шта ћемо са њим? У Србији не постоји специјална школа за даровиту децу млађег узраста. Мислим на озбиљну, државну установу која би окупила те малишане и спасила их пута на којем вребају многе замке. И њих, и њихове родитеље. Можда и све нас, али тек за тридесетак година.
Данас се зна да се услови за даровитост могу и стимулисати, ако се крене рано и систематично. Креатвно родитељство је јако леп и занимљив начин да се тај јединствени период животног пута осмисли и штета га је пропустити или окрњити, ма колико се чинило да нас данашњи ритам живота у томе омета. Баш такве активности представљају лековиту противтежу општој површности савремено окружења.
З.У: Које су најчешће грешке које родитељи праве у васпитању своје деце?
У.П: Мислим да је о савременим условима живота већ много тога речено и написано. Свесни смо да је времена све мање али нисмо да важност тренутака проведених с децом својим значајем и смислом превазилази све остало – често се то јасно види тек када се около растрче унуци. Прилично смо упућени и да је дуготрајно гледање у екран током дана опасно за одрастање, независно од тога колико инча има дијагонала те чаробне замке. Можда је боље да одговор на ово питање усредсредим на једну опасност у предивном, узвишеном паковању – љубав. Љубав према деци је најважнији сегмент родитељства, али и веома чест иницијатор, изговор и оправдање за грешке. Презаштићивање је директно уперено против детета, бомба са одложеним али дугорочним дејством. Такође, претерано повлађивање детету произвешће га у хировиту принцезу или егоцентричног витеза, који ће без слугу мало шта успети да учине. Улазак у свет одраслих би у том случају могао да буде веома болан и оптерећенен немалим бројем тешко решивих проблема. Парадоксално, желећи најбоље, деци смо онемогућили важне сегмете детињства какво смо и сами имали, и уљуљкали их у зону претеране удобности – а из таквих скута се мало шта квалитетног изнедрило. Логично је – препреке и проблеми покрећу. Тамо где је све потаман, изостају стимуланси за развој.
Uros Petrovic u Bazelu 152301
З.У: Посао који данас веома успешно радите није професија којом сте започели своју каријеру. Бавили сте се потпуно другим стварима. Шта вас је привукло у свет књижевности и едукације? Да ли је то што сте открили да сте један од најинтелигентнијих људи на свету одредило и ваш професионални пут?
У.П: Све што сам радио имало је смисла, обликовало је неки део калдрме којом се и данас крећем – негде се мало саплетем, негде је клизава као после кише. На појединим деловима се нагиње и води низбрдо, али то неминовно надокнади сразмерном узбрдицом. Такав је животни пут. Допринос различитих врста знања и искустава је драгоцен, често пресудан фактор за квалитет живљења, али се јасно види тек приликом освртања. Ето, када се неко окуша у многим стварима, има избор и изгледну прилику да се задржи тамо где налази највише смисла и радости. Важи и обратно – онај ко се учаури, све се јако сужава, укључујући и шансу да ради оно што му најбоље иде и шта највише воли. Дакле, само напред у истраживање себе и својих могућности унутар света око себе!
А то у вези с откривањем моје наводно врхунски пласиране интелигенције заснива се на давним подацима и дискутабилном мерењу. Па да је то баш тако, ја бих данас уживао негде у Швајцарској, зар не? Ух, станите! Па ја ово и пишем у Швајцарској!
З.У: Загонетне приче које објављујете постале су прави хит, па су ваше књиге увек међу најпродаванијим у Лагуниним књижарама. Читају их и деца и одрасли. Да ли је у плану неки нови пројекат којим ћете обрадовати читаоце?
У.П: Као што увек читам неколико књига упоредо, некако се догађа да их тако и пишем. Завршио сам кратки, присни роман “Прича о Јангу” и сада размишљам у каквој форми бих га објавио. Нови наставак Марте је у процесу настајања, радни наслов је “Марта Смарт и Вашар мистерија”. Књига “Загонетна питања” се припрема већ годинама. Има ту још неколико зачетака, не знам да ли ће се, када и који окитити корицама.
З.У: Као што НТЦ систем учења инсистира на приступу учења кроз игру, тако и ваше загонетне приче терају децу на размишљање, али на забаван начин. Зашто је та веза учења и забаве толико важна?
У.П: Ако приступање градиву није макар мало занимљиво, образовање се не догађа. Дечја радозналост је неограничени извор обновљиве енергије. Да ли умемо да је придобијемо за жељене циљеве и ту моћну силу искористимо за напредак, питање је којим би требало да се сви најозбиљније позабавимо. Недавно сам пробао да деци презентујем атомску структуру елемената и разлику између метала и неметала кроз кратку, занимљиву причу и веселе слике. Све траје само пар минута. Онда сам их посматрао, нестрпљиво ишчекујући реакцију. Неколико секунди смо ћутали, а онда су ме замолили да им све још једном поновим, иако су све прилично лако схватили и упамтили. Нисам. Нека остану жељни.
З.У: На крају, знамо да сте и ви породичан човек, а наши читаоци сигурно верују да сте, ако постоје родитељи који не греше у васпитању своје деце, ви један од њих. Да ли ипак постоје неке лекције које сте извукли из искуства као родитељ и неке ствари које бисте данас радили другачије?
Морам да нагласим да НТЦ систем учења није статичан програм. Не препуштамо се удобности, иако нам се она већ неко време заводљиво нуди. Трудимо се да свакодневно учимо и разматрамо могућности примене тих нових сазнања. Мислим да се све ово што радимо и има видне и завидне резултате баш зато што смо материји приступили здушно и широм отворених очију, као радознала деца. Да се догађало другачије, једноставно се не би ни догодило. И наравно, све што данас усхићено сазнамо, жао нам је што нисмо знали пре петнаестак година, како бисмо то могли у пуној мери да применимо на нашој деци, са изузетком Ранковог најмлађег сина Данила који нам је био непроцењиви сарадник (злуради би рекли заморац) током настајања данашњег облика овог програма.
Зато све те драгоцене, нове, ефикасне спознаје можемо да поделимо са онима који данас имају малишане крај себе, и то са радошћу чинимо, на пример овде и сада.
Интервју водила А.Ц.
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Урош Петровић: Уважавајте васпитаче и учитеље, они утиру најважније стазе

  1. Marija каже:

    Urose, bilo bi dobro da se svi prosvetni radnici ugledaju na Vas u svakom pogledu, da se edukuju, da prihvataju promene, da iste primenjuju….bilo bi vise uvazavanja i postovanja! Bez toga ne vidim ja napredka, a o uvazavanju da ne govorim…..

  2. Tatjana Djordjevic каже:

    Nasim vaspitacicama sam BESKRAJNO zahvalna!!! Sa nasom decom se radile po NTC sistemu Nevena Živković i Branislava Štork NAŠE CARICE

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама