Prošlo je tek nekoliko dana kako se završila školska godina. Jedne večeri dođoše kod nas neka žena i dete.
– Ovo su naši prijatelji iz grada – reče moja majka. Biće nam gosti ovog leta.
Zatim se obrati Dejanu – tako se zvalo dete – i dodade:
– Sine, lepo će ti biti ovde. Nadam se…
Dete iz grada unese osveženje u moj jednolični seoski život. Prvo, s knjigama koje je donelo: bile su lepe, s prekrasnim ilustracijama u nekoliko boja i s još lepšim pričama i pesmama. Ali moram reći i ovo: još kad sam ugledao Dejana, krišom sam se osmehnuo. To dete je bilo simpatično i nežno – ličilo je na najlepšu ilustraciju iz njegovih knjiga. Slabačak, bledunjav i milog lica, s visokim čelom nad kojim su se rascvetali plavi čuperci. Noge su mu bile duge i koščate a dve dugačke ruke bile su tako tanke – pravi prutovi.
– Kladimo se da ovo dete dosad nije videlo Sunca! – govorila su deca iz naše mahale.
U toj primedbi bilo je mnogo istine. Dejan je izgledao kao da je rastao u večitoj senci.
U njegovoj pojavi i u svim njegovim pokretima osećala se stroga odmerenost, koja je često prelazila i u otmenost. Činilo se da Dejan nije rastao prirodno, obično, slobodno, kao mi, seoska deca. Sve što je činio, činio je na dugo uvežban način, strogo se pridržavao nekakvih pravila, meni neshvatljivih, i potčinjavao se nekakvim nemilosrdnim kućnim zakonima.
– Zlatno dete! – govorila je moja mati, milujući ga po kosi.
Brzo smo se sprijateljili.
A sve ovo dosad i nije toliko važno. Zbog nečeg drugog, za mene mnogo važnijeg, počeo sam vam pričati ovaj događaj. I zaista se plašim da ga neću ispričati onako kako se desilo.
Vratimo se jedne večeri Dejan i ja iz igre. Bili smo veoma ogladneli.
– Da je čitava planina hleb, pojeo bih ga – reče on uz put.
Moja majka tek što se bila vratila sa njive.
– Mama, daj nam da jedemo!
Dejanova majka se nasmeja:
– Zinite da vidim koliko ste gladni!
– Mnogo! – rekosmo obojica uglas.
Majka siđe u podrum i eto je uskoro na pragu, s dva komada hleba u rukama. Bili su namazani mladim kajmakom.
– Evo vam, gladnici moji, jedite! – nasmeja se pružajući nam hleb. Lice joj je bilo vedro, čisto, nežnošću preliveno, dobrotom obasjano.
Ali Dejan ne uze svoj komad. Nekako čudno se zagleda u ruke moje majke, zatim se okrenu svojoj majci,skiseli lice i reče:
– Neću… Nisu joj čiste ruke!
Taj njegov postupak sve nas iznenadi. Zalogaj mi stade u grlu. Pogled mi se prikova za majčinu pruženu ruku: bila je ispucala, zaista, ali nije bila prljava. I drhtala je.
Dejanova majka preblede. Bila je zbunjena, ali nije znala šta da kaže. U očima moje majke primetih tada jedno beskrajno plavo nebo sa svim duginim bojama. Dve suze, kao dva oblaka koji iznenada naiđoše, odjednom im zamutiše bistrinu. Jabučica na vratu joj zaigra. Htela je da kaže nešto, svakako – ne veselo. Bila je tužna u tom trenutku. Bila je vrlo tužna. Da joj je neko ruku odsekao, ne bi je toliko zabolelo. Ipak, steže svoju ispucalu ruku u kojoj je držala komad hleba namazanog kajmakom, i s onom majčinskom izdržljivošću i snagom praštanja, glasom sličnim šumorenju zrelog žita, progovori:
– Uzmi, sine! Čiste su… U mojim rukama ima samo zemlje. Kad ne bi bile takve, hleb što ga jedeš ne bi bio tako mekan i beo.
Nisam video da li je Dejan uzeo komad, jer sam odmah istrčao napolje. Njegova majka je bila očajna. Čuh je kako viče:
– Nezahvalniče…
Zatim kako govori mojoj majci:
– Molim vas, oprostite. Strašno vas je uvredio… strašno…
Ne, Dejan nije bio loše dete. Nekoliko dana posle tog događaja bio je uznemiren, nesrećan, očajan. Mučilo ga je nešto. Savest mu je bila nemirna, grizla ga je.
On možda i nije hteo da uvredi moju majku, ali reč «prljave» bila je uvreda. Mogao je reći «zemljave», «ispucale», «grube», čak i «ružne» ruke – i sve to ne bi bilo uvredljivo. Ali on je rekao prljave.
Žuta suncokretova letnja knjiga se istopi u sivoj jesenjoj izmaglici. Naši gosti otidoše. Događaj s Dejanom stade da bledi. Uskoro, obuzeti svakodnevnim brigama, mi ga gotovo sasvim zaboravismo. Poče nova školska godina.
Jednog dana zovnu me učitelj u kancelariju i dade mi pismo. Uzeh plavi koverat.Na poleđini bila je napisana Dejanova adresa. Požurih da se izgubim iz učiteljeve kancelarije i nestrpljivo ga otvorih. Čitajući ga, nisam se mogao uzdržati… Kao onda majci, tako se sad i meni zavrtiše dve suze u očima, ali kao oproštaj detetu koje nije htelo da uvredi i koje nije znalo da je uvredilo jednu dobru, jednu tihu, jednu krotku majčinu dušu.
Pisao mi je: «Zamoli svoju majku da mi oprosti za onaj postupak. Njezina ruka mi je uvek pred očima i često je kvasim suzama. Još onda sam želeo da je poljubim i zamolim za oproštaj, ali nisam imao ni snage ni hrabrosti za to. Nikad mi hleb nije bio sladak, mekan i ukusan kao onda kad mi ga je ona davala.Molim te, poljubi umesto mene tu dobru ispucalu ruku!
Dejan»