Максим Бондаренко, психолог
Често се многи родитељи чуде одакле се код њиховог сина или кћерке појављују проблеми. На пример, дете је сувише немирно, ћудљиво, агресивно, лоше учи, изостаје с наставе, долази у сукоб с наставницима и укућанима, сувише је узнемирено, стидљиво, спопадају га свакојаки страхови и тако даље. Све су то различити симптоми дечијих проблема с којима родитељи морају да се суочавају. Само незнатан део тих симптома могу бити тешкоће самог детета у чистом облику. Већина њих пак су проблеми породице у којој дете живи.
Навешћу два примера из сопствене праксе.
На консултацију код психолога дошла је мајка са сином од 13 година. Дечак редовно одлази од куће, не долази по неколико дана. Виси по компјутерским клубовима и немогуће га је одвојити од игара. Мајка се жали да се толико већ намучила с њим да више нема снаге. При томе говори о свом сину с таквом мржњом, као да јој је он најгори непријатељ који је упропастио цео њен живот. Почињемо да анализирамо шта је шта. Постепено откривамо да у породици нема оца, да је дечак био нежељено дете, да има млађу сестру на коју је усмерена сва пажња мајке и баке, а син се у породици осећа као туђинац. Мислим да су даљи коментари непотребни.
Други пример:
Отац долази на консултацију са сином адолесцентом. Износи се проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се открива да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан. Рекло би се, какве то има везе са учењем сина. Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно навлачи на себе. Ради тога је и „морао да постане“ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије намењене један другоме усмеравају на сина који на тај начин несвесно „спасава“ породицу од распада. Тако испада да се отац и мајка баве његовим „васпитањем“ уместо да реше проблем у властитим односима. (више…)