Родитељ 21. века себи поставља многа питања, сваког дана. Деца коју одгајамо данас не могу се одгајати исто онако како су одгајане генерације осамдесетих или деведесетих година. Јер свет који је тада постојао, више не постоји, нити ће онај за који децу припремамо бити исти као овај у ком живимо данас.
Да ли је родитељство наука или је довољан инстинкт? Да ли су наше маме и баке знале боље него ми данас? Како, у мору информација доступних на различитим порталима раздвојити праве од погрешних?
Одговоре на ова питања потражили смо од Ане Пешикан, редовне професорке на Филозофском факултету у Београду, на катедри за Психологију.
“У родитељству има науке, има здравог разума, има интересовања, посвећености, пуно промишљања, али и искуства.” – каже наша саговорница.
Као пример здравог утицаја науке на родитељство наводи и став према леворукости која се некад код деце исправљала јер су је родитељи сматрали проблемом у развоју. То је, наравно, била велика грешка, а захваљујући науци родитељи данас разумеју да леворукост није никакав поремећај.
“Наука помаже да се неке праксе измене, као на пример, да леворукост није проблем у развоју и да не треба децу присилно пребацивати са леве на десну руку, јер, с једне стране, нема потребе за тим а с друге, што су последице присилног пребацивања лоше, не само психолошки већ неуролошки гледано. Дакле, наука, сазнања из научних истраживања су добродошла у родитељству, као и другим областима, с тим да се разумно користе и да, пре свега, корисници, родитељи имају развијено критичко мишљење и не прихватају све здраво за готово.” – објашњава проф. Пешикан.
Она ипак упозорава родитеље да информацијама приступају критички и не верују баш у све што прочитају.
“Нажалост, на интернету, у медијима можете наћи свашта од савета, теорија, ставова, али је кључно питање како ћете препознати поуздану и ваљану информацију. Ниво образовања није увек предност код родитеља, потребан је и здрав разум и саслушати и „другу страну“, искуство генерација.” – каже наша саговорница.
“Шалимо се често с неким стварима које су радиле наше маме и баке (кажем маме и баке јер и даље се жене далеко више баве децом и школом него очеви, иако се и та слика делом променила и мења се), али њихово искуство и праксе представљају емпиријска сазнања проверена кроз више генерација. Једно питање је доминанти модел васпитања (патријархални/модерни, ауторитарни/ауторитативни и сл.), а други је посвећено бављење родитељском улогом. У том посвећеном бављењу не мислим на квантитет већ квалитет комуникације родитељ-дете.” – објашњава др Пешикан и додаје да није ретко да родитељи „затрпају“ дете разним играчкама, дигиталним гаџетима, телевизијским програмима у издвојеној дечјој соби где има свега сем родитеља.
Наша саговорница наглашава да је мање важно то колико смо времена провели са дететом, од тога како смо то време искористили и колико смо заиста били присутни. И иако су играчке веома важне у развоју деце, играње и комуникација с родитељима, другим социјалним бићима је много важнија.
“Знамо да родитељи раде, имају пуно посла, немају времена да се посвете деци, али опет говорим о квалитетном времену а не пуно времена проведеног заједно.” – подсећа проф. Ана Пешикан.
Будите са дететом, а не поред њега
“Прво и кључно је да сте са дететом у одређеним активностима, а не поред њега. Док обављате разне послове, на пример, класификујете веш за прање, перете судове, распремате машину за суђе, поправљате нешто у кући, или било шта слично што није ризична ситуација, имате одличну прилику да укључите дете, без обзира на узраст. Укључити значи пустити дете да учествује у вашој активности на неки начин, да му дате неке (безбедне) активности и што је најважније, да са њим разговарате о ономе што радите – коментаришете, објашњавате, причате, одговарате на питања, заједно процењујете (да ли да сложимо овако или онако, шта је лепше, боље).” – објашњава наша саговорница.
Осамостаљивање детета
Проф. Пешикан нас подсећа и да су некада деца учествовала у свим кључним пословима своје породице, јер је већина тих послова била везана за кућу и окућницу. Деца су тако учила разне ствари, али и била са њима важним социјалним окружењем. Данашњи родитељи су под великим притиском с разних страна, желе најбоље детету, али често немају живаца ни времена да се баве дететом.
“Погледајте ношење пелена или коришћење цуцле. Ту су наше мајке и баке биле много паметније и много боље подстицале развој детета, његово сазревање, самосталност раним одвикавањем од пелена и цуцле. Дуго коришћење цуцле (или сисање прста) има негативне ефекте на развој детета, може узроковати проблем с чистим изговарањем гласова, али има негативне и психолошке ефекте, на пример, утиче на емоционални развој. Једно је утеха, ситуационо коришћење (када је узнемирено дете, пред спавање) уз постепено одвикавање, а друго је када сте направили несигурно дете.” – истиче др Пешикан.
Наука о дојењу – корисно до 18 месеци
Говорећи о дојењу, проф. Пешикан каже да је став науке да је веома добро да мајка доји бебу. Међутим, истраживања показују позитивне ефекте на дечји развој ако мајка доји дете до узраста 18 месеци и сасвим супротне, негативне ако настави после овог узраста (дете је зависно, несамостално, несигурно, мање емоционално стабилно).
“Знате, има истраживача који сматрају да је оволико повећање аутизма код деце у свету последица мањка адекватне социо-емоционалне комуникације с особама, са родитељима и другим социјалним локовима око детета, а превише коришћења дигиталних средстава. Многе мајке дају у руке детету телефон или таблет од бебећих дана, најчешће да би га умириле и забавиле.” – упозорава наша саоговорница.
Она истиче да Америчко педијатријско удружење, на основу вишедеценијских налаза истраживања препоручује да до друге године детету не би требало давати у руке никакво електронско средство, а након тога коришћење тих средстава би морало бити уз присуство одраслих, уз њихово посредовање (нпр. посета сајтовима, гледање ТВ и слично) и објашњавање.
Електронски уређаји нису ту да дете забаве док је родитељ заузет, већ да заједно гледају и коментаришу садржај који дете прати, закључује проф. Пешикан.