Проф. Бојанин: 80% знања које нас је учинило културним људима дошло је МИМО школе

22 октобра, 2022

Школа, некако, збуњује децу са својим иступима и својим садржајем. Она је, заправо, створена на најлепшим идејама наше културе. Имала је задатак да негује науку, поштовање учитељ-ђак, културу уопште. А на крају, школа је постала слушкиња режима. Од фашизма, преко комунизма до данас.

Знате, кад је неко болестан, њега доведу у болницу и тамо оставе лекаре да раде свој посао. А кад је неко жељан културе, на пример деца, он онда треба да дође у школу и да остави ШКОЛУ да ради свој посао. А школу не остављају да ради свој посао. И у томе је цео проблем. А нико од стручног света се никад није скупио да види шта је с тим и како то да решимо.

Јер школа има у себи једну природну и масу неприродних појава. Природна појава је то што ми сви волимо да се дружимо јер је човек биће љубави. Омладина на једном месту, па и наставници, они самим тим што су ту имају некакве доживљаје и успомене које су парашколске. И сви наставници које памтимо који су на нас оставили неки јак утисак, то су они који су били мало мимо школе, мало чудаци или су се с нама дружили на начин да су били чак и кажњавани. И то су они којих се сећамо и они су заправо васпитни репери који су у нама.

“Деци се у школи не сме давати ништа више од онога што могу да разумеју и ништа мање од онога за шта су сама заинтересована” – Јан Коменски.

То је правило које студенти педагогије одговарају на испитима и ако не знају, падну на испиту. А онда, кад дође у школу, као педагог или учитеља, више га нико ништа не пита нити се он сам запита: Шта ја то дајем тој деци? Да ли то одговара његовој седмој години живота? Да ли одговара његовој 13. години живота? Да ли та материја коју ја предајем из физике или хемије одговара том узрасту?

Да ли историчар прича причу о историји у неком периоду, па хемичар онда објасни како је хемија изгледала у том периоду? Не. Него физику ја причам по свом програму, хемију из свог програма и тако све крезубо некако иде.

И знате шта је још важно? Што ми сад имамо телевизију, компјутере, па те телефоне. И један тако на пример деда који је виталан и његов унук узмимо, он би могао много више да научи и о историји и о уметности седећи код куће, гледајући телевизију уз његово вођење.

Ако идемо с тим да школа мора бити корисна и профитабилна, онда она престаје бити корисна и профитабилна. Она онда не прави стручњаке. И кад се ви сетите ваше и ја моје школе, отприлике 80% знања које сад имамо и које нас је направило да постанемо некакви културни људи, дошло је мимо школе.

Мој пријатељ који је данас врло успешан психијатар у Енглеској, испричао ми је причу о свом одрастању и присетио се тога како је њега његов разредни старешина у осмом разреду ошамарио јер је добио тројку из математике и тиме угрозио Вукову диплому. Данас се тога сећа као важног преокрета у животу, иако је тог разредног старешину мрзео. Упркос свему, био је довољно одрастао да разумео да је тај шамар добио јер је разредном старешини било стало. Он је, између осталог и због тога што је хтео да сачува своју децу такве школе, отишао у Енглеску где га је сачекао други проблем, супротан. И кад смо се срели недавно рекао ми је да је много новца потрошио на додатне часове и подучавања за своју децу, једноставно због тога што школи није стало.

Ово што сам испричао не значи да децу треба тући, ни случајно. Дете се не сме тући због тога што батине никога не науче љубави.

Светомир Бојанин, гостовање у емисији Агапе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама