Škola, nekako, zbunjuje decu sa svojim istupima i svojim sadržajem. Ona je, zapravo, stvorena na najlepšim idejama naše kulture. Imala je zadatak da neguje nauku, poštovanje učitelj-đak, kulturu uopšte. A na kraju, škola je postala sluškinja režima. Od fašizma, preko komunizma do danas.
Znate, kad je neko bolestan, njega dovedu u bolnicu i tamo ostave lekare da rade svoj posao. A kad je neko željan kulture, na primer deca, on onda treba da dođe u školu i da ostavi ŠKOLU da radi svoj posao. A školu ne ostavljaju da radi svoj posao. I u tome je ceo problem. A niko od stručnog sveta se nikad nije skupio da vidi šta je s tim i kako to da rešimo.
Jer škola ima u sebi jednu prirodnu i masu neprirodnih pojava. Prirodna pojava je to što mi svi volimo da se družimo jer je čovek biće ljubavi. Omladina na jednom mestu, pa i nastavnici, oni samim tim što su tu imaju nekakve doživljaje i uspomene koje su paraškolske. I svi nastavnici koje pamtimo koji su na nas ostavili neki jak utisak, to su oni koji su bili malo mimo škole, malo čudaci ili su se s nama družili na način da su bili čak i kažnjavani. I to su oni kojih se sećamo i oni su zapravo vaspitni reperi koji su u nama.
„Deci se u školi ne sme davati ništa više od onoga što mogu da razumeju i ništa manje od onoga za šta su sama zainteresovana“ – Jan Komenski.
To je pravilo koje studenti pedagogije odgovaraju na ispitima i ako ne znaju, padnu na ispitu. A onda, kad dođe u školu, kao pedagog ili učitelja, više ga niko ništa ne pita niti se on sam zapita: Šta ja to dajem toj deci? Da li to odgovara njegovoj sedmoj godini života? Da li odgovara njegovoj 13. godini života? Da li ta materija koju ja predajem iz fizike ili hemije odgovara tom uzrastu?
Da li istoričar priča priču o istoriji u nekom periodu, pa hemičar onda objasni kako je hemija izgledala u tom periodu? Ne. Nego fiziku ja pričam po svom programu, hemiju iz svog programa i tako sve krezubo nekako ide.
I znate šta je još važno? Što mi sad imamo televiziju, kompjutere, pa te telefone. I jedan tako na primer deda koji je vitalan i njegov unuk uzmimo, on bi mogao mnogo više da nauči i o istoriji i o umetnosti sedeći kod kuće, gledajući televiziju uz njegovo vođenje.
Ako idemo s tim da škola mora biti korisna i profitabilna, onda ona prestaje biti korisna i profitabilna. Ona onda ne pravi stručnjake. I kad se vi setite vaše i ja moje škole, otprilike 80% znanja koje sad imamo i koje nas je napravilo da postanemo nekakvi kulturni ljudi, došlo je mimo škole.
Moj prijatelj koji je danas vrlo uspešan psihijatar u Engleskoj, ispričao mi je priču o svom odrastanju i prisetio se toga kako je njega njegov razredni starešina u osmom razredu ošamario jer je dobio trojku iz matematike i time ugrozio Vukovu diplomu. Danas se toga seća kao važnog preokreta u životu, iako je tog razrednog starešinu mrzeo. Uprkos svemu, bio je dovoljno odrastao da razumeo da je taj šamar dobio jer je razrednom starešini bilo stalo. On je, između ostalog i zbog toga što je hteo da sačuva svoju decu takve škole, otišao u Englesku gde ga je sačekao drugi problem, suprotan. I kad smo se sreli nedavno rekao mi je da je mnogo novca potrošio na dodatne časove i podučavanja za svoju decu, jednostavno zbog toga što školi nije stalo.
Ovo što sam ispričao ne znači da decu treba tući, ni slučajno. Dete se ne sme tući zbog toga što batine nikoga ne nauče ljubavi.
Svetomir Bojanin, gostovanje u emisiji Agape.