Inkluzija i rad s decom sa smetnjama u razvoju teme su koje sve više dobijaju na značaju, kako raste broj dece kojima je potrebna posebna podrška da bi napredovali.
Zbog toga po drugi put ove godine razgovaramo sa redovnim profesorom na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, dr Branislavom Brojčinom. Tema su, ovog puta, najčešći poremećaji u razvoju i njihovi uzroci, IOP kao pomoć u radu ili kao dodatno opterećenje nastavnicima, kao i proces inkluzije i sve prepreke na tom putu.
Da li je broj dece sa smetnjama u razvoju u porastu i koji su najčešći poremećaji? Ili je, zapravo, samo dijagnostika napredovala?
Kao najčešći razvojni poremećaji obično se navode intelektualna ometenost, cerebralna paraliza i poremećaj iz spektra autizma. S druge strane, neki američki autori sugerišu da su najčešći razvojni poremećaji specifični poremećaji u učenju (npr. disleksija).
Kada je u pitanju porast broja dece sa smetnjama u razvoju istraživači se slažu da postoji trend rasta. Navode se različiti razlozi, kao što su promena dijagnostičkih kriterijuma, poboljšani skrining, povećanje svesti i poboljšan pristup zdravstvenoj zaštiti.
U odličnom članku o autizmu govoreći o uzrocima Babić kaže: “Danas imamo mnogo više majki koje koriste psihijatrijske lekove nego što ih je bilo ranije. U mnogim državama, gojaznost i dijabetes su takođe zastupljeniji nego ikada ranije. Nivo zagađenja raste, a sve više majki trudnoću nosi u gradovima, sve manje u selima i prirodi. Prenatalno izlaganje raznim toksinima je mnogo veće. I, pojedinačno verovatno najvažniji faktor, prosečna starost roditelja je u stalnom porastu već decenijama, praktično svuda u svetu. Ovo je gomilanje faktora rizika. Svaki pojedinačno dodaje nekoliko procenata ili nekoliko desetina procenata na šansu da novorođena beba ima probleme sa umrežavanjem neurona mozga, dok na kraju ne dobijemo ovo povećanje koje vidimo.”
Ipak, taj porast se ne odnosi na sve ometenosti. Tako se saopštava da je u USA udeo školske dece koja dobijaju usluge specijalnog obrazovanja porastao kad je u pitanju poremećaj iz spektra autizma (sa 1,5% u 2000/1. godni, na 12% u 2021/22. godini), dok se broj takve dece sa specifičnim poremećajima u učenju, u istom periodu, smanjio sa 45% na 32%. S druge strane, studija koja je pratila prevalenciju poremećaja iz spektra autizma u kraćem periodu (2019-21.) ne pronalazi značajne promene u prevalenciji.
Nešto starija studija pronalazi da je između 2001. i 2011. godine došlo do pada učestalosti stanja koja su klasifikovana kao fizička ometenost i velikog porasta ometenosti vezanih za stanja koja su klasifikovana kao neurorazvojna ili su vezana za mentalno zdravlje, posebno kod dece koja žive u sociodemografski povoljnijim uslovima.
Učitelji godinama upozoravaju na činjenicu da za rad sa decom po IOP-u nisu adekvatno obučeni i da ne mogu da postignu da se posvete jednako svima kada u odeljenju imaju decu sa smetnjama, bez asistenta. Šta je zapravo potrebno da se promeni da bi svima bilo lakše i da bi deca, jednako ona urednog razvoja i ona sa smetnjama, dobila od škole ono što treba da im pruži?
Znam da se IOP često doživljava kao bauk i još formulara koje treba ispuniti. U stvari, IOP je dokument koji nastavniku daje ogromnu slobodu da usmeri obrazovanje i nastavu na takav način od koga će dete imati najviše koristi. Ono što se najčešće vidi kao problem je kako uskladiti potrebe i sposobnosti deteta sa programskim zahtevima. Istina je da to ponekad zahteva određenu veštinu i to je jedan od primera zašto je saradnja sa različitim stručnjacima, ali i roditeljima deteta tako važna.
Količina pažnje i vremena koje može da posveti nastavnik svim učenicima je takođe česta tema. Dosadašnja istraživanja uglavnom pronalaze da drugi učenici u odeljenju nisu uskraćeni zbog prisustva učenika sa ometenošću, niti da zbog toga imaju lošije akademsko postignuće. Izuzetaka ima, prevashodno kada su u pitanju učenici koji imaju emocionalno-bihevioralne teškoće, ali ni to nije pravilo, a kada se uticaj pronalazi efekti po pravilu mali.
Da bismo dobili dobro inkluzivno obrazovanje potrebno je da se ono razvija u okviru inkluzivnog društva.
Pitanje pratilaca je još jedno koje se često pogrešno shvata. U inkluzivnom obrazovanju nastavnik ima odgovornost za sve učenike u njegovom odeljenju (uključujući i one koji imaju smetnje u razvoju). On je ne može delegirati drugim osobama. Prema našim propisima, ovi pratioci nisu licencirani stručnjaci. Da bi neko bio pratilac dovoljno je da ima bilo koju srednju školu. Dakle, oni ne bi trebalo da imaju vodeću ulogu u obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju. Njihova dužnost je da pomažu detetu u aktivnostima svakodnevnog života poput hranjenja, oblačenja, menjanja učionice…
Takođe, ne sme doći do toga da pratilac postane barijera uključivanju deteta. Na primer, da se nastavnik ili drugi učenici obraćaju detetu preko pratioca. U suštini, bilo bi bolje da postoji institucija pomoćnika nastavnika koji ne bi bio doživljavan kao pomoć detetu koje ima smetnje u razvoju, i na taj način ga stigmatizovao, već kao pomoć nastavniku i podrška svim učenicima. Međutim, i kod roditelja postoji otpor ovoj ideji jer žele da pratilac provodi sve vreme s detetom.
Pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju je relativno nova uloga u našem obrazovnom sistemu i videćemo kako će ona biti realizovana u praksi. Suštinski, on je više orijentisan na podršku nastavniku, nego na direktan rad sa učenicima. S druge strane, podrška defektologa je prilično retka, oni se uglavnom angažuju za dodatni rad sa učenikom van odeljenja, iako bi mogao biti od velike pomoći nastavniku, posebno kada je u pitanju IOP i prilagođavanje nastave učenicima različitih potreba i sposobnosti.
Kako možemo unaprediti proces inkluzije na nivou celog sistema?
Pitanje je dobro formulisano s obzirom na to da je inkluzija zaista proces. Ne postoji tačka u kojoj ćemo moći da kažemo “to je to, postigli smo inkluzivnost”. Šta možemo da poboljšamo? Na primer, finansiranje. Propisi su predvideli da mnoge usluge budu finansirane na nivou lokalne zajednice. To se iz različitih razloga pokazalo kao neodrživo rešenje. Ovo je pitanje koje nije lako rešiti, ali za početak treba biti svestan ograničenja i tražiti rešenje.
Nadalje, čini mi se da postoji određeno nepoverenje na relaciji praksa – donosioci odluka. Više poverenja bi verovatno bilo povezano sa manje “papirologije” koja se traži od nastavnika. Isto kao i nesnalaženje sistema o ulozi defektologa. Koja je njihova uloga u inkluzivnom procesu, da li su oni u njemu saradnici ili smetnja? Da postoji potreba za ovim stručnjacima dokazuje i činjenica da ih roditelji često privatno angažuju za rad s njihovom decom. To otvara pitanje pravičnosti i dostupnosti obrazovanja.
Da li je pravično da dovoljna podrška ove vrste stručnjaka bude dostupna samo onima koji je mogu priuštiti? Isto tako, da li je fer da roditelji moraju da biraju da li će im biti dostupni defektolozi (škole za decu sa smetnjama u razvoju) ili školovanje u redovnim školama (inkluzivno obrazovnje). Podrška defektologa u redovnim školama postoji, ali je ona retka, često nedovoljna i neuklopljena u širi kontekst škole.
Stavovi javnosti prema osobama koje se razliku od većine su još jedan sistemski problem koji se ne može rešiti preko noći. Stručnjaci upozoravaju da predrasude samo menjaju formu (prikrivene umesto otvorenih) zbog pritiska političke korektnosti. Zato, na primer, imamo tako često negodovanje zbog afirmativnih mera i neprihvatanje njihove suštine.
Kompetencije nastavnika, i prema njihovim izjavama, treba unaprediti. Oni se žale da obuke koje im se nude često ne odgovaraju na njihove potrebe. Verovatno bi ih trebalo direktno pitati koje kompetencije žele da steknu. Ipak, generički odgovor “praktična znanja”, koji ćete često dobiti, nije dovoljan.
Ovo su samo neka pitanja koja moraju stalno biti u fokusu. Međutim, najvažniji uslov prevazilazi okvire prosvetnog sistema – da bismo dobili dobro inkluzivno obrazovanje potrebno je da se ono razvija u okviru inkluzivnog društva. U inkluzivnom društvu imaćemo mnoge odgovore koji se tiču inkluzivnog obrazovanja, a njihova primena biće samo pitanje dogovora oko tehničke realizacije. Ukratko, sistem će se unapređivati izgradnjom inkluzivne kulture, praćene inkluzivnim politikama na čijim će se osnovama graditi inkluzivna praksa.
Ne može se sprovesti inkluzija u potpunosti i redovnoj školi na način kao što je to sada,bez podrške,novca,pratilaca. Odeljenja u kojima imate ekstremnu inkluziju,agresivne dece,koja vrište ispuštaju različite zvukove nisu na najvišem nivou,pogotovo ako to dete nema pratioca.
U Evropi odakle smo prepisali zakon,se ovakav vid uključivanja tih učenika u proces nastave izbacuje. Deca ostaju u školi,imaju pravu stručnu pomoć od ljudi koji su se iškolovali za te oblasti,defektolozi,logopedi,pedagozi… Deca treba da se uključiju u svoja odeljenja na likovnom,fizičkom,mizičkom,nikako na glavnim predmetima… Da svakodnevno u odeljenju se dodeljuje značka drugarstva za grupu dece koja će na određenim čadovima brinuti o njima i na velikom odmoru. Nastavnici nisu školovani za tu oblast,a ne postoji seminar ili obuka koja će te naučiti ili obučiti za rad sa inkluzivnom detetom i još 29 učenika, jer u svakom odeljenju pored takvog deteta ima još 4-10 dece sa problemima u učenju,ponašanjiu,socijalizaciji,porodičnim problemima…. Menjajte nešto,jer ovo nije dobro!
Poštovani profesore Brojčin,
(za vreme mog studiranja ste bili asistent)
Lepo ste „upakovali“ politički korektno mišljenje o inkluziji. Zbog ovakvih stavova smo tu gde jesmo!
Inkluzija je sama sebi svrha u ovoj državi!
I dok god stručnjaci kvalifikovani za ovu oblast ne kažu to glasno, neće biti ni inkluzivnog društva!
I dok god defektologija ubira „plodove“ nakaradne inkluzije, neće biti dobro ni deci ni njihovim porodicama!
A vi novinari, koji želite nešto da saznate o inkluziji, pitajte za mišljenje one koji su u praksi, vaspitače, učitelje, nastavnike, defektologe u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju koji pružaju podršku i redovnom sistemu!
Naposletku, i najbitnije, pitajte roditelje!