Проф. др Пешикан: Велики је број озбиљних проблема у српском образовању

15 децембра, 2021

Недавно смо имали прилику да разговарамо са др Аном Пешикан, редовном професорком на Филолошком факултету у Београду, психологом и стручњаком за педагошку психологију и психологију образовања. Том приликом говорила је о значају раног развоја и томе шта је најважније да деца добију до своје треће године, али и о проблемима у српском образовању.

На нашу молбу да издвоји оне најважније, др Пешикан каже: “Велики је број проблема у нашем образовању, озбиљни су и ланчано повезани.”

Без много околишања, истичући главне препреке на путу ка образовном систему 21. века, др Пешикан каже:

  • проблем је мешање дневне политике у стручна образовна питања;
  • проблем је одозго-надоле (top-to-down) доношење и спровођење промена у образовању;
  • проблем је квалитет образовања, и процеса и његових исхода; 
  • проблем је положај и професионална аутономија наставника; 
  • проблем су иницијално образовање и усавршавање наставника и неразвијеност концепта професионалног развоја наставника;
  • проблем су мере које се уводе без провере, без разговора о њима, мере које су мотивисане политичким или другим разлозима, који нису образовно-васпитне;
  • проблем је што се у променама не мисли о добробити деце и младих и о правим потребама државе (иако се декларативно веома позивају и на једно и на друго), а те две ствари су тесно повезане. Државу чине људи – ако немамо квалитетно и добро спремљену младу генерацију која ће понети и унапредити стање у земљи, нема развоја земље;
  • проблем су помодарство, површност и незнање, мањак одговорности за оно што чините, да мере доносите сада, а да оне утичу и на вашу децу и на унуке;
  • проблем је недостатак праћења и евалуације да би се ствари континуирано поправљале, а не правили оштри резови и заокрети; 
  • проблем је схватање сваке врсте евалуације као критизерства, а не као детектовања и локализовања проблема;
  • проблем је парцијалност у решавању појединих питања без разматрање ефеката на друге делове система;
  • проблем је финансирање образовања, не само укупно количина већ и алокација средстава;
  • проблем је потпуно непознавање, неразумевање и занемаривање сеоског образовања и невиђење сеоског образовања као кључног инструмента за равномерни регионални развој;
  • проблем је однос према школи и наставницима, однос и државе и родитеља – рушење ауторитета школе и наставника је штета за развој младих генерација, а не само за те школе и наставнике;
  • проблем су поруке које шаљемо деци и младима о знању, о заједници, о држави, о бољој будућности;
  • проблем је мањак медијске писмености код деце и одраслих, једине заштите од различито мотивисаних манипулација;
  • проблем је непознавање поља образовања, теоријских и емпријских истраживања, непознавање најбољих пракси, услова и фактора који утичу на квалитет образовања;
  • проблем је не само што не знамо, него што спремно одлучујемо;
  • проблем је што су се многи данашњи проблеми могли предухитрити и што се могао заузети „добар курс“ у пловидби ка успешнијем образовном систему. Сада када слушам свој интервју из 2012.године, након доношења Стратегије развоја образовања до 2020, он звучи  пророчки, јер се није кренуло са леђа добре и поуздане анализе стања у заједнички дефинисан постепени развој образовања према циљаним приоритетима.

У књизи „Кључни подаци о образовању у Србији“ (Ивић, И., Пешикан, А. и Костић, А., Српска академија наука и уметности, 2021) имате по вертикали дату осу кључних проблема:

  • у предшкослком васпитању и образовању проблем је доступност и недовољан обухват деце, посебно деце из маргинализованих социјалних група, оних којима то највише треба;
  • у основној и средњој школи – положај наставника: половина их је без сталног радног односа, нема много простора за наставничку аутономију; оптимизација мрежа школа, регионални распоред средњих школа, усклађеност профила тих школа с привредним развојем земље;
  • превелики раскорак у високом образовању између развијености тог подсистема и потреба земље и младих људи, усклађеност између онога шта образујемо, нудимо, и онога што развоју земље треба, између онога што радимо и његових ефеката;
  • црвена линија од вртића до докторских студија – проблем је квалитет образовања и васпитања.

Истраживања у свету показују да једна од озбиљних препрека да се направи успешан образовни систем јесте мањак заједничког разумевања о проблемима у образовању. Ако нема сагласности међу учесницима у образовном процесу, око тога шта су нам проблеми, тешко да донете мере могу дати резултате. Ако наставници не знају зашто се доносе одређене мере, која је њихова сврха и циљ, не разумеју који проблем образовна власт (они који креирају и воде образовну политику) покушава да реши, онда наставници сигурно не могу разумети такву образовну политику,  нису део тих мера и решења и не могу допринети њиховом ваљаном спровођењу.

Пише: проф. др Ана Пешикан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама