Nedavno smo imali priliku da razgovaramo sa dr Anom Pešikan, redovnom profesorkom na Filološkom fakultetu u Beogradu, psihologom i stručnjakom za pedagošku psihologiju i psihologiju obrazovanja. Tom prilikom govorila je o značaju ranog razvoja i tome šta je najvažnije da deca dobiju do svoje treće godine, ali i o problemima u srpskom obrazovanju.
Na našu molbu da izdvoji one najvažnije, dr Pešikan kaže: „Veliki je broj problema u našem obrazovanju, ozbiljni su i lančano povezani.“
Bez mnogo okolišanja, ističući glavne prepreke na putu ka obrazovnom sistemu 21. veka, dr Pešikan kaže:
- problem je mešanje dnevne politike u stručna obrazovna pitanja;
- problem je odozgo-nadole (top-to-down) donošenje i sprovođenje promena u obrazovanju;
- problem je kvalitet obrazovanja, i procesa i njegovih ishoda;
- problem je položaj i profesionalna autonomija nastavnika;
- problem su inicijalno obrazovanje i usavršavanje nastavnika i nerazvijenost koncepta profesionalnog razvoja nastavnika;
- problem su mere koje se uvode bez provere, bez razgovora o njima, mere koje su motivisane političkim ili drugim razlozima, koji nisu obrazovno-vaspitne;
- problem je što se u promenama ne misli o dobrobiti dece i mladih i o pravim potrebama države (iako se deklarativno veoma pozivaju i na jedno i na drugo), a te dve stvari su tesno povezane. Državu čine ljudi – ako nemamo kvalitetno i dobro spremljenu mladu generaciju koja će poneti i unaprediti stanje u zemlji, nema razvoja zemlje;
- problem su pomodarstvo, površnost i neznanje, manjak odgovornosti za ono što činite, da mere donosite sada, a da one utiču i na vašu decu i na unuke;
- problem je nedostatak praćenja i evaluacije da bi se stvari kontinuirano popravljale, a ne pravili oštri rezovi i zaokreti;
- problem je shvatanje svake vrste evaluacije kao kritizerstva, a ne kao detektovanja i lokalizovanja problema;
- problem je parcijalnost u rešavanju pojedinih pitanja bez razmatranje efekata na druge delove sistema;
- problem je finansiranje obrazovanja, ne samo ukupno količina već i alokacija sredstava;
- problem je potpuno nepoznavanje, nerazumevanje i zanemarivanje seoskog obrazovanja i neviđenje seoskog obrazovanja kao ključnog instrumenta za ravnomerni regionalni razvoj;
- problem je odnos prema školi i nastavnicima, odnos i države i roditelja – rušenje autoriteta škole i nastavnika je šteta za razvoj mladih generacija, a ne samo za te škole i nastavnike;
- problem su poruke koje šaljemo deci i mladima o znanju, o zajednici, o državi, o boljoj budućnosti;
- problem je manjak medijske pismenosti kod dece i odraslih, jedine zaštite od različito motivisanih manipulacija;
- problem je nepoznavanje polja obrazovanja, teorijskih i emprijskih istraživanja, nepoznavanje najboljih praksi, uslova i faktora koji utiču na kvalitet obrazovanja;
- problem je ne samo što ne znamo, nego što spremno odlučujemo;
- problem je što su se mnogi današnji problemi mogli preduhitriti i što se mogao zauzeti „dobar kurs“ u plovidbi ka uspešnijem obrazovnom sistemu. Sada kada slušam svoj intervju iz 2012.godine, nakon donošenja Strategije razvoja obrazovanja do 2020, on zvuči proročki, jer se nije krenulo sa leđa dobre i pouzdane analize stanja u zajednički definisan postepeni razvoj obrazovanja prema ciljanim prioritetima.
U knjizi „Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji“ (Ivić, I., Pešikan, A. i Kostić, A., Srpska akademija nauka i umetnosti, 2021) imate po vertikali datu osu ključnih problema:
- u predškoslkom vaspitanju i obrazovanju problem je dostupnost i nedovoljan obuhvat dece, posebno dece iz marginalizovanih socijalnih grupa, onih kojima to najviše treba;
- u osnovnoj i srednjoj školi – položaj nastavnika: polovina ih je bez stalnog radnog odnosa, nema mnogo prostora za nastavničku autonomiju; optimizacija mreža škola, regionalni raspored srednjih škola, usklađenost profila tih škola s privrednim razvojem zemlje;
- preveliki raskorak u visokom obrazovanju između razvijenosti tog podsistema i potreba zemlje i mladih ljudi, usklađenost između onoga šta obrazujemo, nudimo, i onoga što razvoju zemlje treba, između onoga što radimo i njegovih efekata;
- crvena linija od vrtića do doktorskih studija – problem je kvalitet obrazovanja i vaspitanja.
Istraživanja u svetu pokazuju da jedna od ozbiljnih prepreka da se napravi uspešan obrazovni sistem jeste manjak zajedničkog razumevanja o problemima u obrazovanju. Ako nema saglasnosti među učesnicima u obrazovnom procesu, oko toga šta su nam problemi, teško da donete mere mogu dati rezultate. Ako nastavnici ne znaju zašto se donose određene mere, koja je njihova svrha i cilj, ne razumeju koji problem obrazovna vlast (oni koji kreiraju i vode obrazovnu politiku) pokušava da reši, onda nastavnici sigurno ne mogu razumeti takvu obrazovnu politiku, nisu deo tih mera i rešenja i ne mogu doprineti njihovom valjanom sprovođenju.
Piše: prof. dr Ana Pešikan