”Аутизам је целоживотни поремећај. Неко ко је дете са аутизмом постаје одрасла особа са аутизмом. То не смемо да заборавимо.” – упозорио је недавно професор доктор Ненад Глумбић, гостујући на Newsmax Balkans.
Истиче да, упркос томе, кад погледамо чак и научне радове, публикације које се баве децом доминирају – различита питања скрининга, раних интервенција, дијагностике, школовања, инклузивне едукације. А како се иде ка темама које су релевантне за адолесценте и старију популацију, тих публикација је све мање.
”У пракси је ситуација још лошија. Потребе одраслих и остарелих особа са аутизмом јако су занемарене, тако да ту идемо у велику диспропорцију.” – објаснио је проф. др Глумбић.
Да ли постоји епидемија аутизма?
Професор Глумбић каже да се тај термин пре извесног времена појавио и да се свакако мисли на епидемију у метафоричком смислу, јер аутизам није инфективна болест.
”Али, епидемија у смислу наглог пораста преваленце аутизма, она је евидентна. Прве студије које показују колико има деце са аутизмом у општој популацији, вршене су шездесетих година прошлог века и тада је установљено да је аутизам редак поремећај, да се појаве 2 до 4 случаја на 10.000 деце. Онда, пошто се та истраживања спроводе на отприлике 10 година, оно из осамдесетих показало је учесталост 4 на 10.000, док је већ деведесетих било 16 на 10.000 деце. А онда, постаје потпуно непрактично говорити шта се дешава на 10.000, па чак и на 1.000, већ се број у односу на који се мери преваленца смањио на 100 јер преваленција непрекидно расте. Сада смо на томе да је глобална процена да 1% светске популације има аутизам.” – открива др Глумбић.
Говорећи о разлозима за овакав скок у броју дијагностикованих случајева, каже да се најчешће помињу повећана свест, боља дијагностика и бољи дијагностички критеријуми.
Неретко се, тврди др Глумбић, дешава да после неких већих криза или траума у животу, одрасли људи који имају блаже форме аутизма, а да им то никад није дијагностиковано, почињу да се питају шта је то што се с њима дешава и зашто не могу да се уклопе.
”Када онда почну да читају и траже информације о томе шта им се дешава, у неким ситуацијама заиста се испостави да је реч о некој форми аутизма који није препознат. И онда то препознавање доноси олакшање код људи. Они на тај начин добију идентитет, разумевање од своје породице, посложе им се коцкице. Имао сам такве ситуације да те одрасле особе породица убеђује да само треба да се понашају у складу с нормама, да је с њима све у реду, него само треба да се уклопе. Кад добију дијагнозу, често добију и разумевање породице, па самим тим и олакшање” – тврди др Глумбић.
Каже да ми врло често говоримо о аутизму као стању које карактерише неспособност да се разумеју други људи, али да, ако будемо искрени, морамо да признамо да ни који немамо аутизам у ствари не разумемо аутизам.
”Ми никад нисмо били у њиховој кожи и не разумемо њихов свет и онда долазимо до тог појма двоструке емпатије, односно двоструког неразумевања или паралелног живљења у световима који су некад паралелни, некад се укрштају, али се никад не поклопе у потпуности.” – истиче проф. др Ненад Глумбић.
Објашњава и због чега је толики проблем то што Србија нема регистар особа са аутизмом који би нам омогућио да пратимо детаљно превеленцу у нашој земљи и разумемо којим путем идемо као друштво.
”Ви кад знате колико деце са аутизмом се рађа, ви онда знате и колико ће вам бити потребно психолога, педагога, дефектолога, логопда, планирате колико их морате школова, колико запослити. Планирате и друге услове за живот за ту популацију која уопште није мала јер је аутизам један од најчешћих поремећаја.” – каже др Глумбић.
Има ли помоћи деци са аутизмом?
На ово питање није лако дати одговор а професор Глумбић каже да постоје неке методе које научно доказано могу да помогну у одређеној мери и оне се углавном односе на конкретне области развоја – на комуникацију, игру или нешто треће. Ипак, постоји и јако велики број метода које се нуде, а да не постоје баш никакве студије које су доказале њихову ефикасност.
”Оно што родитељима треба да буде аларм јесте кад им неко нуди брзо ’излечење’. А по правилу су то и најскупљи третмани. Дакле, ако вам неко каже да треба да се преселите или да шаљете негде анализу крви у иностранство, па ће вам они помоћи. То је врло сумњиво, често кошта десетине хиљада евра, па људи продају некретнине и задужују се јер су им обећане нагле промене у понашању, до излечења. То је, да будем отворен, превара. Увек се треба опредељивати за праксе које јесу засноване на доказима. Аутизам није болест, то је стање, неуроразвојни поремећај. По правилу, особе које су исправно дијагностиковане у детињству имају аутизам читавог живота. Постоји могућност, око 10% популације особа са аутизмом губе дијагнозу. Али они је заправо само промене јер аутизам личи на друге развојне поремећаје. Али шансе да неко буде исправно дијагностикован, а да после кроз живот изгуби аутизам, то је врло тешко, практично немогуће.” – објаснио је др Глумбић.
С децом са аутизмом треба радити, а трошак тог рада није увек сразмеран резултатима, како тврди овај стручњак. Понекад најскупљи третмани не дају добре резултате и обрнуто. Потребно је, такође, прилагодити и окружење и друштво особама са аутизмом.