Проф. Миодраг Зец: Кад сам уписао гимназију, нас је 32 уписало, а 16 завршило. А данас је најтеже уписати. Ко упише, тај је и докторирао

У то време, те бејби бум генерације када сам ја рођен, школа је још била један пут ка успеху, каже професор доктор Миодраг Зец, економиста и редовни универзитетски професор у пензији.

„Комунизам је имао ту добру особину да је давао свима шансу да се школују. То му је објективно велика врлина. Имао је један одбир, да из тог тела народног извуче најквалитетније. И поштовао је принцип компетенције, уместо принципа подобности. Можда ниси могао бити директор НИС-а ако ниси подобан, али си могао, на пример, бити технички директор. То се већ од 90-их година променило.“ – казао је професор Зец.

Нагласио је да је за једно друштво страшно важно управо то да ли оно може из народног потенцијала да извуче максимум.

„Као што добар мајстор из дрвета направи добар производ који можда кошта милион долара, рецимо. Тамо у мојој постојбини, БиХ, док је био рат, Кфоровци су нашли такозвани птичји јавор. То је било тамо негде код Петровца и они су, у току рата, све то посекли и однели. А птичији јавор је једно врло ретко дрво од ког се праве најквалитетније виолине, Стрдивариус. Да је неко од наших то дрво пронашао, он би на њему испекао прасе. А овај што га је нашао одвукао га је у Верону, Кремону, направио од њега ствар тешку 700 грама, а која вреди милион долара. Ако се тако односи према дрвету, шта мислите, како тек према човеку.“ – испричао је професор Миодраг Зец.

Он је објаснио да успешна друштва имају начин да препознају квалитет, да га идентификују и усисају у себе.

Говорећи о америчком систему изградње друштва и образовања, професор Зец каже да је то систем који се храни дошљцима.

„Њихов систем каже – ви тамо гајите децу, водите их у обданишта у Београду, Новом Саду, а они ће мени својом вољом да долазе и ја ћу их пуштати у систем. Мени универзитет служи као мрестилиште да уловим таленат и да га прогурам у систем. Супротно томе, имате државе и народе који троше становништво као неограничен ресурс и који не извлаче максимум. Да ли је сада можда рођен највећи композитор у, рецимо, Манђелосу? Имамо ли ми систем који ће га пронаћи и идентификовати? Који ће му дати шансу? Независно од порекла и новца…“ – запитао се професор Зец.

Присећајући се свог школовања, каже да је завршио гимназију што је била прва селекција тада и пут ка даље. Биле су, објаснио је, занатске школе и ове „побочне ствари“, попут медицинске. Али гимназијалци су били, још у оно време, „јањичари, способни да иду даље.“

„Ја сам уписао гимназију и нас је тад било 32 уписаних. Само нас је 16 завршило школу. Није се ту постављало питање. То и јесте као левак – ти одозго сипаш, па доле шта испадне. А код нас је тај левак окренут наопако. Најтеже је уписати се. Ко се уписао тај је и докторирао. Без везе је то…“

Говорећи о тадашњем гимназијском образовању, професор Зец каже да се учило доста и да је дигнитет професора био на вишем нивоу.

„Моји професори у једној обичној гимназији достојнији су свог посла него ја свог, који сам био један од млађих професора Универзитета у Београду. Ја не знам шта се с нама десило. Кад погледам њих, не тада да су ми деловали велико, већ ми и сада делују. Али ови кључни предмети, физика, математика, историја, латински… све су то легенде. Он кад иде градом, чаршија клима главом. Просто се знало, кад иде Перо Латинац, Мухарем математичар, то се сви склањају.“ – присећа се професор Зец.

Учило се, каже он, много, а као четврто дете и први син у својој породици, много је читао и књиге старијих сестара.

„Кад нешто читаш, ти уђеш у тај духовни свет. Ја сам Толстоја читао од Хаџи-Мурата, до Васкрсења. Све. На комад, на метар. И ти си у тај један свет ушао, то је трајало. Пре три или четири године поново сам прочитао Толстоја, у целини, да видим да ли ми је другачији. Неки су ми писци били бољи, неки гори. Мени лично је Толстој оставио лошији утисак сада, него тада. Али, ти кад уђеш у ту целину, ти си путовао. Снег пада, надире Кутузов. А сад се то све своди на један ТикТок, један клик. Али кад ти уложиш труд да нешто научиш, ти то можеш свуда са собом понети. Сад сви мисле да је знање свима доступно, да је знање џабе, да знање не треба да се плаћа, да ћу ја то лако проверити… И ја заиста тврдим, кад се искључи интернет, а не бих искључио да ће се искључити, у Азији, Америци, Новом Саду, пола људи се неће вратити кући. Јер су они атрофирали.“ – казао је професор Зец гостујући у подкасту Некретнинко.