Проф. др Бранка Новчић Кораћ је ванредни професор на Факултету организационих наука, на Катедри за маркетинг менаџмент и комуникацију. Бави се темом развоја бренд идентитета и управљања имиџом бренда. Проф. Новчић Кораћ је и мама две девојчице и не тако уобичајен саговорник наше рубрике ”Ми ВАС питамо”. Као универзитетски професор и неко ко је бави темом маркетинга, јако добро зна колико је слика коју о себи шаљемо – као појединац или друштво, заправо значајна. Та слика формира се у садејству низа фактора, али основ свега су заправо вредности које бирамо да прихватимо или које су нам наметнуте.
Са Бранком смо разговарали о томе на којим вредностима почива наше друштво и какве су нам промене потребне да бисмо оздравили.
Колико је образовање данас далеко од места на ком би требало да буде, кад је реч о приоритетима оних који одлучују?
Образовање је темељ, а образовани људи носећи стубови сваког друштва. Образовани људи мисле, преиспитују, критички посматрају и стално трагају за знањем; самим тим, они су мотор развоја и просперитета. Образовани појединци поседују снажна морална начела и представљају својствени контролни механизам друштва. Самим тим, образовање је за развијене земље један од главних приоритета. С друге стране, у друштвима попут нашег, где већ више од деценије гледамо системско деградирање образовања и знања, видимо како се друштво урушава у свим сегментима, баш због одсуства знања и образовања.
А друштво? Вреднује ли образовање онолико и онако како би требало?
Захваљујући дешавањима у последње две године, у нашем друштву се знање и образовање поново враћају на место које им припада. Млади, борбени, емпатични и храбри људи одлучили су да неке ствари треба да се промене у њиховој земљи и решили су да подигну глас. Захваљујући гласу омладине и студената када су важне теме нашег друштва у питању, знање и образовање су поново „у моди“ и све више се вреднују. Свакако, у питању је само тренутни тренд, а да би се дугорочно утицало на колективно вредновање и важност образовања, неопходне су системске и институционалне мере, па и кампање које би утицале на свест будућих генерација.
Ви сте универзитетски професор и уједно мајка двоје деце. На који начин им усађујете значај школе и образовања?
Родитељи у животима своје деце, посебно у раним годинама, играју улогу великог узора. Родитељи су својој деци у првим годинама читав свет и шта ми вреднујемо, они подсвесно прихватају као важно. Поред тога, деца нас посматрају стално и добро знају шта нас инспирише, мотивише, радује, али и шта вреднујемо. Као мали сунђери деца упијају од нас понашања и систем вредности, па тако и однос према знању и образовању.
Става сам да је знање моћ и то стално причам својој деци и студентима. За мене је знање као нека супер моћ која се налази у нашим главама и коју нам нико, никада не може да узме. Што више знамо, то је наша моћ већа.
Стална жеља за знањем, знатижеља и спремност да се преиспита постојеће је у нашој породици општеприсутна. Надам се да моја деца виде и препознају колико је важно да се стално учи, шире видици и сазнаје ново. За сада су то само надања, али бих волела да ћемо да усадимо и пренесемо нашу љубав према знању и знатижељу да истражују.
Није у свакој кући образовање вредност која се негује. И може се чак рећи да је то у реду, јер не можемо и не треба сви да будемо доктори наука. Које су то вредности које би ипак требало да буду чврсто уткане у свакој породици?
Без обзира на ниво образовања родитеља, сигурна сам да сви знамо шта је исправно, а шта није. Деца о моралу и систему вредности уче прво од родитеља и тако стичу основе личног морала. Бити поштен, честит, племенит, емпатичан, поштовати друге и бити добар друг — све се то учи код куће. Исто тако дубоко верујем да сваки родитељ жели најбоље за своје дете и да жели да оно сазнаје и учи.
У Кини се учитељи посматрају са великим поштовањем и неретко ћете видети ђаке који учитељима доносе мале поклоне својствене њиховој култури. То нису видови подмићивања, већ вековима усађиван однос према знању.
Ученици у Кини искрено су захвални учитељима на пренетом знању. Када достигнемо ниво колективне свести и зрелости на којем смо захвални што нам је неко пренео знање, бићемо на путу препорода образовања. Знање је поклон који треба дати сваком младом бићу.
Оно што се данас сматра прихватљивим у јавном простору отишло је, многи ће рећи, предалеко. Псовке, увреде, омаловажавање струке и образовања постали су готово нормални. Због чега је то тако и можемо ли се надати да ће се ствари променити?
У нашем друштву је дошло до замене улога знања и незнања. Нажалост, у неком тренутку је мањак знања представљен као пожељан и оправдан, јер „за то ти и не треба школа“.
Брза зарада, професије без школе и популарност на мрежама представљени су као пожељни, па имамо генерације младих које су стасавале уз такве узоре. Када се овакав приступ довољно дуго негује и подстиче, долазимо у ситуацију у којој смо ми.
На факултету студенте на Корпоративним комуникацијама учимо о нивоима морала: личном, корпоративном и друштвеном. Најснажнији је лични морал, због ког се често не пронађете у корпорацијама јер се понашају супротно вашим начелима, а онда следи колективни морал.
Знате, када се годинама у јавном простору пласирају и негују неморал, лоше понашање, незнање и јавашлук, колективни ниво морала се снижава. Обичан човек који је држао до моралних начела увиђа кроз свакодневне активности да његова морална начела немају пуно смисла и помисли: „Па шта ће ми ово?“ У тим ситуацијама цело друштво почиње „лошије да се понаша“ и колективни морал се спушта.
Међутим, када постоји тренд да су позитивне вредности попут образовања, борбе и енергије младих да остану у својој земљи, бриге за друге и емпатије пожељне и прихватљиве, односно када се у јавном простору учестало појављују лепо понашање, заједништво, брига за своје, поштовање других, чување животне средине и сл., дешава се да се колективни ниво вредности и морала подиже, јер сви желе да буду бољи. Мислим да ми полако почињемо да живимо ту реалност, што се најбоље одражава у променама које већ сада живимо.
Наша деца данас гледају како се на лак (или погрешан и непоштен) начин стиче велики новац. Пример су неки од Јутјубера који су више пута били у средишту различитих скандала због садржаја који су објављивали, а који је споран са више аспеката – и законских и етичких. Како, онда, можемо деци објаснити да је образовање важно, а да рад на себи треба да им буде приоритет, упркос вредностима које им друштво непрестано сервира?
Пре свега и изнад свега, присуство деце на друштвеним мрежама неопходно је законски уредити, јер деци није место на друштвеним мрежама. Већ сада имамо озбиљне научне студије и књиге које говоре о погубном утицају који друштвене мреже имају на развој деце, посебно девојчица, у периоду од 10 до 16 година. Отуда долазе све бројније иницијативе развијених држава да се друштвене мреже забране деци млађој од 16 година.
Ми као родитељи, али и зрели, мислећи људи, желимо да заштитимо децу од разних лоших утицаја и у томе смо одлични у стварном свету. Међутим, никако да схватимо колико је заправо штетан утицај друштвених мрежа (и свега што са собом носе) и паметних телефона на нашу децу. Некако смо се нашли у ситуацији да бројни родитељи олако пуштају децу да буду сама на друштвеним мрежама, али воде рачуна о томе како ће прећи улицу или да ли треба да конзумирају алкохол и цигарете.
Сада већ поуздано знамо да деци није место на друштвеним мрежама и да оне имају готово једнако штетан утицај на развој наше деце као цигарете или алкохол. Међутим, док не стигне законска регулатива, све је на нама родитељима.
Сматрам да свака породица треба добро да се информише о утицају друштвених мрежа и паметних телефона на децу и да, као и за друге ствари, уведе своја правила понашања и коришћења. Дакле, потребни су едукација родитеља, постављање правила и стални разговори са децом, јер је важно да и деца разумеју шта је за њих важно и зашто. До тада смо ми родитељи „последња линија одбране“ наше деце од свих штетних утицаја.