Проф. Виолета Кецман: Наша деца су отета, колико су и прећутно препуштена интернету, јер смо ми презапослени, преокупирани и преуморни

децембар 8, 2023

Деца се рађају прикачена на вајфај, рекао је неко недавно. И кад их видимо како брзо схватају нове технологије, колико их с лакоћом користе, помислимо да су силно напредни у погледу дигиталне писмености и да ми, одрасли, немамо чему да их научимо.

И ту, веома често, направимо највећу грешку.

Кад их видимо колико спретно баратају функцијама на уређајима и у апликацијама, кад преврну очима јер не умемо да “средимо” фотку пре објаве, па сами то ураде за нас у пар кликова, запитамо се – како сад учење дигиталне писмености? Па они све то знају боље од нас!

Али не знају. Не умеју да разликују истину од лажи, тешко могу да поднесу кад их неко увреди, не знају да провере да ли је информација која им се сервира само малициозна лаж, ни да ли је фотографија коју су им послали другари стварна или производ вештачке интелигенције. И то је само једна мали део онога што треба да разумеју да би се могло рећи да су безбедни у дигиталном свету.

Недавно објављена књига „Лажне вести“, у издању Креативног центра, управо је штиво које и младима и њиховим родитељима на занимљив, пријемчив и духовит начин помаже да разумеју законе који владају у онлајн свету. На представљању књиге говорила је и Виолета Кецман, теоретичарка драмских уметности, медија и културе и професорка српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији.

– Књигу „Лажне вести“ шпанске ауторке Нерејде Кариљо, у издању Креативног центра, топло препоручујем адолесцентима, њиховим родитељима и наставницима, али и свима осталима који воле сјајне илустрације и улогу детектива у замршеним случајевима дезинформација, подвалама информацијама и разоткривања предатора интернет фауне

Колико су заправо тинејџери данас дигитално писмени, у правом смислу те речи?

У основи разумевања света је информациона писменост, као способност препознавања и проналажења информација, њихове процене и ефикасне употребе. Информациона писменост је, дакле, надређена дигиталној писмености, али и осталим концептима писмености – медијској, информатичкој, друштвеној итд. Дигитална писменост је примена информационе писмености у дигиталном окружењу – у сваком амбијенту где куцамо поруку, примамо је или преносимо користећи интернет. 

Данашњи тинејџери нису довољно информационо писмени, али се ни старије генерације, уопштено гледано, не могу сматрати довољно информационо писменим. С друге стране, дигитално окружење је амбијент у којем се данашњи тинејџери развијају, многе вештине и способности везане за интернет њима су блискије него њиховим родитељима. Подразумева се да одрасли имају одговорност према себи и самониницијативно, уз лични напор, развијају компетенције потребне за живот у измењеном окружењу. Код деце и адолесцената ствар је другачија – за њихов развој и безбедност одговорни смо ми, одрасли – родитељи, наставници, креатори образовних политика, запослени у медијима, али и друштво у целини. 

А наставни кадар?

Наставници су једина друштвена група одраслих коју редовно опомињу да мора да учи и да се стручно усавршава, да би се бавила својим послом.

Лош економски и социјални статус, нереална очекивања од стране родитељ и ресорних институција, често стварају притисак и контраефекат – много је наставника средње и старије генерације који би могли да унапређују своју дигиталну писменост, али се тихо опиру, држећи је на минимуму неопходном за обављање свог посла.

Чињеница је да је појединцу који је научио да учи користећи макар само једну врсту извора (књигу), који поседује основну и функционалну писменост у високој мери и има развијен критички однос према изворима знања, много лакше да постигне информациону писменост. Истовремено, појединац који има висок степен развијености рачунарских компетенција, док су му остали видови писмености запостављени, не мора да буде ефикасан у проналажењу валидних информација и њиховој процени. Отуда можете наићи на наставнике рачунарства и информатике са високо развијеном информатичком писменошћу, а недовољно развијеном информационом и медијском.

Замислите наставника с почетка 20. века који и даље истиче предности петролјеске лампе за ноћно читање, док његови ученици увелико користе струју. Такав појединац страда због својих чврстих уверења које не преиспитује и не мења, без обзира на промене и динамику којом се свет око њега мења.

Радите у школи већ веома дуго и сваког дана сте у контакту са великим бројем тинејџера. Да ли је употреба модерне технологије проблем сам по себи или само децу нисмо усмерили и ограничили на прави начин?

Ученици данас морају да користе модерне технологије, јер је савремени свет конципиран на њиховој употреби. Поље модерних информационих технологија је толико широко и са таквом вештином и знањем о људским потребама и слабостима осмишљено да је нереално очекивати од породице и институција да предвиде све његове замке. Оно што можемо да урадимо је да код деце и адолесцената истичемо разлику измећу добра и зла, друштвено прихватљивог и неприхватљивог, издвајамо етичку димензију у ономе што виде од других и ономе што раде, чак и када се чини да је на њиховом узрасту подразумевано да то знају. Више се ништа не подразумева, сем чињенице да смо пролазни. Исходе технолошких промена не можемо да предвидимо, али можемо да редовно одржавамо и брусимо алат за перцепцију нових информација, без обзира на модалитете у којима ће се оне јавити. То моћно оружје у рукама појединца и стрепња сваког тоталитарног система је критичко мишљење.

Друштвене мреже су, јасно је свима, најпроблематичнији извор лажних и злонамерних информација. Како деца и одрасли могу научити да препознају лаж кад је виде? Било да је у питању видео, фотографија или вест?

Важно је постављати себи питања: Који извор шаље ову информацију и зашто? Који медији су исту поруку послали, а који је нису ни поменули? Шта закључујем из тога? Коју идеологију или животни стил хвали овај медијски садржај? Постоје ли у медијској поруци информације које циљано активирају моје емоције? Зашто неко жели да утиче на моје емоције? Да ли су наслов и визуелни садржаји у складу са основном информацијом? Скрива ли се у овој медијској поруци намера да се некоме нашкоди?

На први поглед изгледа као да је приступ информацијама припрема за директни напад непријатеља, али оваква обрада дискурса после краћег времена постаје рутина. Треба стално преиспитивати, а опет не постати скептик.

У којој мери су деца данас подложна манипулацијама и теоријама завере?  

Подложност манипулацијама и теоријама завере тесно је повезана са образовањем. Тешко ћете међу гимназијалцима наићи на поборнике теорија завере. Већи проблем имамо код остатка средњошколске популације и ученика основне школе. Тамо где је велико поверење према порукама са друштвених мрежа, где има емоционалног везивања за ауторитете који су већ освојили симпатије и пажњу ранијим објавама, постоји и већа вероватноћа за манипулацију.

Зашто су тинејџери желели да се на Сајму књига фотографишу са Војиславом Шешељем? Интересовање које је он пробудио код млађе популације не тиче се његове политичке идеологије, већ мимова у којима се појављује на друштвеним мрежама. Тинејџери га представљају као смешног и препознатљивог на интернету. Образовање, разговор с младима и о темама које не прате наставни програм, превентива је и лек од таквих друштвених суноврата.

Сведоци смо убрзаног развоја вештачке интелигенције. Лако можете генерисати фотографију наге или неприкладно обучене девојчице и на њу монтирати било чији лик. Можемо ли заштитити децу од оваквих злоупотреба?

Децу никада у потпуности не можемо заштити. Наша деца су отета, колико су и прећутно препуштена интернету, јер смо ми принуђени да будемо презапослени, преокупирани различитим улогама и преуморни. Можемо да их учимо да је дигитално окружење пуно дезинформација, да је свако дељење садржаја који могу да нашкоде другоме једнако лоше као и њихово креирање, али ће лоше намере појединаца и група, као и могућности за злоупотребу, и даље постојати. Важно је подсећати да дипфејк – лажне слике, видео и аудио материјал које производи вештачка интелигенција, такође можемо разоткрити. Ни један озбиљан извор не генерише и не дели фотографије и видео садржаје које компромитују друге.

Децу треба учити да не откривају много о себи, али да разоткривају много око себе.

Говорили сте и на представљању књиге „Лажне вести“ која се управо бави темом ширења дезинформација. Колико ова књига може бити корисна тинејџерима?

Књигу „Лажне вести“ шпанске ауторке Нерејде Кариљо, у издању Креативног центра, топло препоручујем адолесцентима, њиховим родитељима и наставницима, али и свима осталима који воле сјајне илустрације и улогу детектива у замршеним случајевима дезинформација, подвалама информацијама и разоткривања предатора интернет фауне – ботова, хејтера, тролова и других интернет-врста. Због јасних и кратких текстова, тестова за самоевалуацију и духовитих илустрација, књига је прави модеран водич за разоткривање лажних вести.

Фотографије: Мирослав Милић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Проф. Виолета Кецман: Наша деца су отета, колико су и прећутно препуштена интернету, јер смо ми презапослени, преокупирани и преуморни"

  1. Veljja каже:

    Porodica treba da ozdravi,drzava da se menja,skola da se menja.Da skola vrati vaspitnu ulogu da se disciplinom i nasiljem u skoli bave direktor,pomocnik direktora,psiholog,pedagog i razredni staresina.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама