Na svom Fejzbuk profilu profesor Zoran Vujčić, redovni profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i čovek koji se beskompromisno bori za struku i nauku, objavio je oštru kritiku svima koji u eri epidemije situaciju pogoršavaju plasiranjem teorija zavere.
Evo šta kaže dr Vujčić:
„Kaže teoretičar zavere struci – dajte dokaz. Struka da. On naravno ne razume. Kao što je svako bolji fudbalski trener ili fudbaler od igrača na terenu, tako neko prokletstvo tera neobrazovane teoretičare zavere da lupetaju. Lupetaju da je zemlja ravna, da smo postali od reptila, da je Mesec holografska izmišljotina. Da je virus smešan. Da je PCR nespecifičan. Da maske ubijaju. I da se presađivanjem organa, presađuju sećanja. Nije Srbin u tome jedinstven. U zemljama gde ima tih budala kao pleve ljudi žive bogato. Srećno. Znaju gde su im početak i kraj rada, kolika će biti penzija, kolika plata s kojim obrazovanjem. Ulaže se u njega. Pravi se struka.
Tako su i naši seljaci radili. „Gulili proju.“ Zašto gulili? Jer je bila tvrda, bajata, mada organska. Nije bilo para za beli hleb, jer se najstariji sin ili ćerka ili onaj koji je bio najpametniji u familiji slao na školovanje. Hteo je seljak da umre na polju da mu dete ne bi ušlo u polje. Kasnije je radnička klasa, podjednako muštrana i ceđena od humanitaraca poznatih kao kapitalisti umirala u rudnicima, fabrikama, radionicama i livnicama, samo da deca ne bi ni blizu prišla njihovom radnom mestu. Gajili su struku. Umirali za nju.
Majke kao majke. I radile i čuvale kuću. Bezočno krale od sebe za decu, da postanu struka. Šile dok oči nisu poispadale iz duplji. Rastvarale pluća i kožu ribajući tuđe kuće. Radile i dan i noć bez grča na licu. Da bi im deca ostala u gradu. Školovana. Tada se podrazumevalo da struka i moral nemaju veze. Moral se nosio iz kuće, čuvao u teškom dobu školovanja. Čekali su da postanu struka, pa da vrate dobrotu koju su dobili. Zamišljam tada šta bi bilo kada bi mu drug ili kolega rekao – sin ti je „struka“. U današnjem značenju. Dobio bi šamarčinu da zvoni u ušima. Jer struka je uvek radila. A šta rade neznalice, osim što se izruguju? Zato razlikujte „struku“ od struke!
Koje dokaze danas nepismeni polusvet hoće od struke? Svi su pobrojani, ali zbog osećaja mentalne nemoći, jer nisu u stanju da isprate predočene argumente, otvoreno šire mržnju protiv struke. Često vidim da bi želeli da upotrebe i znake navoda, ali ni to nisu u stanju, jer od relevantne struke (srpski 4. razred ili ranije) nisu to znanje prigrlili kada je bilo vreme. I tada su, u školskim klupama, u svojoj sitnoj duši mrzeli one pametnije oko sebe, jer će kasnije postati – struka. Bilo ih je i mom razredu. Bilo ih je i u vašem. Ima ih i u razredu vaše dece. Zajedljivi, nemoćni. Mrze sve. Od srpskog do matematike. Jedino im nekada fizičko ide od ruke. Ali samo do teorije.
Šta je uopšte struka? Onaj koji zna znanje. Tačka. Da li je ono primenjeno na pravi način je sasvim drugo pitanje. Ovih dana mi se smučilo više da čitam napade na Kona i ostatak stručnog štaba. Ne zato što nisu grešili. Već zato što nisu oni sprovodili mere. Baš kao što je i u Americi i u Švedskoj. Nigde se zapravo ne pita struka, već biznis. A biznis je retko držala struka. Od onih dana kada su pradede gulile proju do sada. I biotek kompanije su u vlasništvu kapitala, a ne struke.
Dakle ako struka zna znanje, a zna, šta rade oni koji se struci rugaju? Nose maske oko vrata (jer nisu naučili na časovima biologije da na vratu nema usana), piju vino i rakiju da se dezinfikuju (jer šta zna nestruka šta je koncentracija – hemija za 7. razred). Voze bahato kroz krivine, ko je još učeći fiziku čuo za tamo nekog Njutna i inerciju (fizika 6. razred). Najblesavija stvar koja se danas dešava je da se obrazovani ljudi ponašaju slično neznalicama, kada promaše polje svoje stručnosti. Ne računam političare. Oni su vladajuća NE-STRUKA.
Niko od nas iz struke nije ekspert za drugu struku, ali su neke stvari univerzalne. Ja ne umem da pravim mostove, avione, popravljam zube. Ali znam kako da napravim eksploziv da ih raznesem u paramparčad. Znam i kako da sprečim ili izazovem koroziju. Napravim čist protein. Ili naprosto znam biohemiju. Tako i lekari ne leči samo jednu bolest, a često i jako dobro sviraju razne instrumente. Znam neke… Znam i farmaceute koji veruju da će limun da zaalkališe organizam. E, to je „struka“.
Svaki nepismeni i nadobudni teoretičar zavere zna da struka laže. To je već bezobrazluk. I to teški. Tako počeše da prozivaju hemičare i biohemičare. Kad ono cvrc. Moje kolege sa faksa prave antigene za testiranje ove pošasti – korone! I to može da radi svaka od naših laboratorija. I radiće. Mogli bi i vakcinu da naprave da nije već decenijama glasanje za one koji nauku guraju u zapećak, sve dok im se gaće ne napune od straha od nepoznate bolesti. Onda su dobri i molekularci i doktori i sestre i biohemičari.
I jesu dobri, samo što nijedna vlast nije dobra za struku. Jer struka je plemenita biljka okružena korovom.
I zato školujte decu, da istrebimo korov. Da bar struka može da odbrani pravo na život, jer će ga ne-struka ozbiljno ugroziti u vremenu koje dolazi.“