– Данас су родитељи у доста тешкој ситуацији. Некада се знало како се деца васпитавају и родитељи су се ослањали на оно што су научили од својих родитеља, а њихови родитељи од својих. Тако је на нашим просторима веома дуго доминирало традиционално, патријархално васпитање, које је касније дошло на рђав глас. – каже др Требјешанин на трибини коју је организовала ИК Едука и додаје да традиционални васпитни стил заиста има својих мана, али да он није толико лош као што се говори.
Више од две деценије издавачка кућа Едука се бави издавањем уџбеника. У почетку, то су била издања за ниже разреде основне школе, а од пре неколико година ова издавачка кућа предано ради и на уџбеницима за више разреде, као и за гимназије и средње школе.
Оснивач Едуке, проф. др Бошко Влаховић истакнуто је име српске педагогије и просвете и своје знање и огромно искуство уложио је у рад данас једне од најистакнутијих домаћих издавачких кућа.
– Поред рада на уџбеницима, Едука своју васпитно-образовну улогу остварује и кроз издавање приручника намењених наставницима и родитељима, у склопу посебне едиције под називом Педагошка раскршћа. – рекла је за наш портал Ивана Милошевић, педагог и стручни сарадник у овој издавачкој кући.
У тој едицији могу се пронаћи дела чувеног Јеспера Јула, Ноама Чомског, Паула Фреире и других истакнутих стручњака за образовање и васпитање.
„Како да кажете НЕ мирне савести“ Јеспера Јула један је од драгоцених приручника из ове едиције који препоручује и др Жарко Требјешанин.
Он је, на трибини коју је Едука организовала говорио о родитељству између традиционалног и модерног концепта васпитања и о томе зашто је важно да научимо детету да кажемо „не“.
– Данас су родитељи у доста тешкој ситуацији. Некада се знало како се деца васпитавају и родитељи су се ослањали на оно што су научили од својих родитеља, а њихови родитељи од својих. Тако је на нашим просторима веома дуго доминирало традиционално, патријархално васпитање, које је касније дошло на рђав глас. – каже др Требјешанин и додаје да традиционални васпитни стил заиста има својих мана, али да он није толико лош као што се говори.
Како је објаснио, то је стил васпитања где постоји асиметричан однос, посебан однос између родитеља и деце који није равноправан. Деца морају бити апсолутно послушна, а поготову ауторитету оца, па није била реткост да мајка наводи дете да је послуша говорећи му да ће у супротном „све казати оцу“.
– То је начин васпитања који је овде дуго постојао, а оно што је посебно ту било лоше је исмевање деце. Она су се сматрала на неки начин мање вредном и њима се тим васпитањем и строгим кажњавањем усађује осећање кривице и страха. Услед таквог васпитања, код деце се јавља агресивност, али она ту агресију не смеју да испоље према оном ко их кажњава, па је испољавају тамо где могу – према неком ко је слабији.“ – објашњава др Требјешанин.
Као одговор на овај стил васпитања, јавио се други, потпуно супротан, попустљив стил.
– То је принцип где се покушава избећи претерано строго васпитање, па се тако одлази у другу крајност, где родитељи покушавају да детету увек говоре ДА. А то је немогуће. Том својом попустљивошћу родитељи избегавају сукобе и забране и иду линијом мањег отпора. Јер ако хоћете деци да испуњавате све жеље и да на сваки њихов захтев одговор буде ДА, ви онда стварате децу која су размажена и немају никаквог ограничења. То није љубав. Љубав захтева границе и неиспуњавање сваког дечјег хира. – каже др Требјешанин и осврће се на разлоге због којих родитељи то раде.
– Родитељи на тај начин умирују своју савест и искупљују се за то што деци не посвећују довољно свог времена и пажње.
Са оваквим васпитањем, као и са претерано строгим, каже др Требјешанин, долазе и последице.
– Од детета правите малог деспота који верује да свет постоји због њега. Таква врста толеранције доводи до многих негативних последица. Пре свега, код детета се развија егоизам и асоцијално понашање, лишавате дете могућности да развије емпатију, а недостају и моралне кочнице. – тврди проф. Требјешанин.
Како каже, управо се у књизи Јеспера Јула „Како рећи НЕ мирне савести“ говори о томе да родитељи често беже од своје улоге родитеља.
– Не могу родитељи и деца да буду равноправни. То, наравно, не значи да дете треба да буде апсолутно послушно. Не, не ради се о томе. Родитељ, по природи ствари, зна много више и одговоран је за децу. Деца немају довољно развијене интелектуалне, ни емоционалне ни социјалне капацитете. А њих можете изградити само постепено. И у складу са степеном одговорности, деца добијају и права, а све то са циљем да дете постане одрасла индивидуа која може бити равноправна. – рекао је проф. Требјешанин који је и сам аутор 20 књига, од којих је већина на тему психологије.
Он каже да, на том путу, када уче да детету кажу НЕ, родитељи праве многе грешке, а једна од најчешћих тиче се недоследности.
– Рецимо, дете нешто затражи и ви му кажете НЕ. Онда оно крене да наваљује, а ви му после петог или двадесетпетог пута попустите. А дете онда врло добро зна да само треба да буде довољно упорно да би родитељ попустио. То се у психологији зове парцијално поткрепљење. Родитељ никако не сме да каже не, па да после негодовања и молби детета одговор од НЕ пређе у ДА. Тиме је тај родитељ доживео слом свог ауторитета. – тврди проф. Жарко Требјешанин.
Друга грешка коју родитељи често праве јесте слање двоструких сигнала.
– Ви, на пример, браните детету да црта по стаклу или зиду, али се смешкате или уз осмех то другима причате, јер вам је на неки начин и симпатично. То није у реду. Или „немој да скидаш чики шешир, он ће се наљутити“, па све кроз осмех. Не, него једноставно, без претераног објашњавања, врло јасно и одлучно кажете треба детету рећи НЕ. Тек онда то има смисла.
Да дете мора да доживи фрустрације став је већине стручњака. Та фрустрација, наравно, не сме бити претерана и мора бити у складу са могућностима детета и оним што се забрањује. Такође, дете то не треба да схвати као неку врсту освете, а циљ је да га научимо како да реагује на фрустрацију.
– Либерално васпитање апсолутно има своје добре стране. Када је о казнама реч, оне не смеју бити демонстрација моћи родитеља над дететом или некаква одмазда. Ја сам, лично, против кажњавања детета. Али казна је, понекад, нужно зло које мора да се употреби. Али тад треба да буде минимално. И ако детету нешто забраните или га казните, онда би требало да му покажете алтернативни пут, да покажете шта ТРЕБА да ради, а не само како не треба. Ако то не урадите, ви му заправо шаљете једну погрешну поруку, а то је да оно због чега је кажњен не сме да ради кад га неко види, да не би био кажњен. Али ако нема ту родитеља као полицајца, онда можеш. Није то циљ, већ је циљ да дете схвати ЗАШТО не сме нешто да ради и шта да ради уместо тога. Кажњавајући дете ви не говорите детету како треба да се понаша и не мењате његов став. А то нам је, ваљда, циљ. – говори проф. Требјешанин.
Говорећи о односу са дететом и начинима на који му се обраћамо, проф. Жарко Требјешанин дао је родитељима на овој трибини и један врло интересантан, а користан савет.
– Још нешто треба да знате. Када, на пример, детету желите да учините нешто лепо, рецимо да му купите неку играчку, па га одведете у продавницу, немојте никада питати ‘шта желиш да ти купим?’. Уместо тога, питајте ‘шта би волео да ти купим’. То значи да дете може да воли нешто, али не значи да то мора и да добије, већ можете да му објасните – ово не могу да ти купим, али бих могао ово или оно друго.
Деца, како каже, имају потребу да знају која су правила и где су им границе. А посао родитеља и њихова врло важна одговорност је да децу, како одрастају уче да са принципа задовољства који је њима природно урођен и где желе да им се све жеље остваре сад и одмах, пређу на један виши принцип, а то је принцип реалности.
– Наравно да то не значи да дете треба да живи аскетски. Дете треба да следи своје жеље и потребе, али и да научи да не може да оствари све жеље или да не може да их оствари одмах, као и да неке могу да се остваре само делимично. То је тај принцип реалности, да дете зна да постоје ограничења. – истиче проф. Требјешанин и додаје да децу треба да учимо да праве компромисе јер је то здрав начин решавања конфликата, а не, како се код нас често мисли, да сте изгубили ако сте пристали на компромис.