„Deca iz naših najboljih gimnazija nemaju osnovna znanja za život.
„Jedini cilj je dobiti ocenu, a kada im kažete da odu na pijac i kupe jabuke delišes, ona ne znaju o čemu govorite – tada vam postaje jasno da nešto iz temelja mora da se menja“, kaže za BBC na srpskom Ana Veljković, profesorka geografije iz Niša.
Posle tragedije u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kada je maloletni K.K. ubio devetoro drugova i čuvara, bilo je više nastavničkih, đačkih, i stručnih predloga šta se u školama pod hitno mora promeniti.
Ovi predlozi, kao i nastavnici sa kojima je BBC na srpskom razgovarao, ističu da je malo vremena za rad sa decom, nedovoljno novca i prostora za napredovanje, kao i mogućnosti za kažnjavanje učenika.
„Učenik može, maltene, da vam se popne na glavu, a vi mu ne možete ništa“, kaže Dalibor Todorović, profesor informatike iz Niša.
S druge strane, mnogo je administracije i učenika u odeljenjima, kao i mnogo gradiva koje se mora preći, žale se prosvetni radnici.
„Program je postao vreća u koju se samo dodaje, a ništa ne vadi.
„U jednom trenutku, ta vreća mora da pukne“, kaže Olgica Spasojević, nastavnica srpskog jezika iz Požege u zapadnoj Srbiji.
Za šta nastavnik ima vremena?
Pored toga što predaje geografiju, Ana Veljković 13 godina unazad vodi preduzetničku sekciju u gimnaziji „Bora Stanković“ u Nišu.
Sekciju je sama pokrenula, ona priprema materijal i za to nije plaćena.
„Mene pitaju da li sam normalna, ne dobijam ni bednu dnevnicu kada putujem sa decom na takmičenja.
„Počela sam da pitam samu sebe dokle više Ana, kad to niko ne prepoznaje i ne vrednuje“, kaže profesorka, koja je sa učenicima osvajala nagrade u zemlji i inostranstvu.
Sekciju je napravila kako bi deci prenela znanje koje mogu da primene u svakodnevnom životu.
Kaže da na isti način pristupa i časovima geografije.
„Nikada ne predajem tako da reprodukujem samo ono što je u knjizi.
„Želim da razumeju ono o čemu pričamo i da ih podstaknem da sami misle o (geo)političkim i strateškim pitanjima jer sve je to geografija“, kaže Veljković.
Njena koleginica iz Požege Olgica Spasojević takođe traži inovativne načine da prenese znanje.
Ona u školi radi 25 godina i iza sebe ima nagrade za kreativni pristup nastavi.
Iako je nastavnica srpskog, uplovila je u svet kompjutera i napravila video-igru o Kraljeviću Marku, junaku iz epskih pesaman, kako bi deci približila narodnu poeziju.
Ovaj i drugi projekti pokazali su joj da đaci vole učenje kroz igru, češću upotrebu tehnologija, kvizove.
Ona kaže da, kada se takvi modeli primene, vide se i rezultati.
„To možete međutim samo povremeno da radite, ali ne kao redovnu nastavnu praksu zbog preopterećenog programa“, dodaje Spasojević.
Ona objašnjava da priprema ovakvih programa zahteva dodatni rad koji zavisi na kraju od volje nastavnika i vremena koje ima.
„A od nastavnika najčešće možete čuti da nemaju vremena“, dodaje Spasojević.
Ona kao poseban problem ističe „preobimno gradivo“ i veruje da bi „samo redukovanje nastavnih sadržaja rešilo dobar deo muka“.
„Učenicima bi se smanjio pritisak, a nastavnici bi imali više vremena da vide đake i da svakome od njih posvete pažnju, otvorio bi se prostor za diskusije i važne teme“, nabraja Spasojević.
Mnogo muke sa administracijom
Svi nastavnici sa kojima je BBC razgovarao kao jedan od posebnih problema istakli su obimnu administraciju.
Dalibor Todorović kaže da pravi posao nastavnika počinje tek kad dođe kući.
„Nastavnicima je najlepši i najlakši onaj deo posla u samoj učionici.
„Međutim, mi tek kad dođemo kući stižemo da otvorimo elektronski dnevnik i krenemo da popunjavamo svu administraciju koju nismo mogli da stignemo za vreme časa“,kaže ovaj profesor.
Olgica Spasojević dodaje da se administracija samo usložnjava.
„Nemamo utisak da to unapređuje obrazovni sistem, a ekstreman primer je da smo prethodne dve nedelje upisivali časove na koje nije došao nijedan učenik“, kaže Spasojević.
‘Privilegija je raditi sa manjim brojem đaka’
Marina Panić, profesorka srpskog jezika u Gimnaziji Kraljevo, imala je priliku da radi sa manjim brojem đaka u odeljenju za nadarene učenike za matematiku.
„To su odeljenja do 20 učenika.
„Atmosfera je potpuno drugačija. Zaista je privilegija raditi sa tom decom“, kaže Panić.
Ona objašnjava da manji broj učenika nastavniku dozvoljava ne samo da bolje upozna svako dete već i da mu se posveti i kroz obrazovani i kroz vaspitni rad.
„Nastavnik muzičkog u srednjoj školi ima jedan čas nedeljno, a ima šest ili sedam odeljenja po 30 učenika. Kada on može da stigne da upozna te đake?“, pita se Panić.
Jedan čas nedeljno sa odeljenjem u kome je više od 30 đaka – takvo iskustvo je u karijeri imao Dalibor Todorović, koji je dobitnik i nagrade Živojin Mišić za najboljeg edukatora.
„Tu je zaista bilo nemoguće raditi.
„Nemate kada da upoznate decu, a morate da ih ocenite. Kod mene je stalno postojao strah da se ne ogrešim o neko dete“, kaže profesor.
On danas predaje učenicima u specijalizovanim odeljenjima za računarstvo i informatiku, i programiranje u Gimnaziji „9. maj“ u Nišu.
Učenici su podeljeni u grupe od deset đaka, a nastavnici prate sposobnosti svakog učenika i shodno tome prilagođavaju program koji nije isti za sve.
„Na ovaj način zaista imate prostora za individualni pristup“, kaže profesor.
Za razliku od kolega koji predaju društvene nauke, Todorović, koji je učestvovao u izradi školskog plana za informatiku, veruje da je program za njegov predmet dosta dobar i napredan.
„Moji predmeti su vrlo praktični i nemam problema da ih realizujem.
„Kako će neki program primeniti u učionici zavisi pre svega od nastavnika, njegove kreativnosti i mogućnosti da osavremeni materijal“, kaže Todorović.
‘Maltene svaki učenik ima advokata’
I pre nego što se desio zločin u Ribnikaru, nastavnici su upozoravali da nemaju efikasan način da kazne i zaustave neprimereno ili nasilničko ponašanje učenika.
Prosvetni radnici na raspolaganju imaju niz vaspitno-disciplinskih mera koje su definisane i u zakonu i u internim dokumentima škola.
Problem je što su te procedure, kako kažu, suviše komplikovane tako da se ne mogu ni primeniti.
Obimna papirologija je ono na šta nastavnici prvo ukazuju.
„Ako hoćete da kupite nešto na internetu i ako imate više od četiri klika, odustanete.
„Ako imate pravilnik u kome morate da napravite 30 koraka da biste uopšte došli do bilo kakve vrste mere, koliko nas će da izdrži do kraja?“, pita Panić.
Ona veruje da „nikakav zakon ne može da obezbedi poštovanje nastavnika u učionici“, ali i dodaje da su se okolnosti toliko izmenile da bi sada nastavnik morao da bude i pravnik.
„Niko nije siguran šta treba da uradi u određenoj situaciji.
„Danas maltene svaki učenik koji se žali ulazi sa advokatom u školu“, kaže profesorka.
Po njenom mišljenju, rešenje leži u pojednostavljenim procedurama.
Dalibor Todorović je ove godine imao nekoliko učenika kojima su bile izrečene vaspitne mere.
Nijedna, kako kaže, nije zapravo bila delotvorna.
„I za ozbiljnije prekršaje možete da izreknete blage mere, kao što je pomoć domaru.
„Za učenike to nije nikakva kazna. Došli smo u situaciju da nam se đaci smeju u lice jer se igramo škole“, kaže Todorović.
On dodaje i da „su nastavnici zastrašeni da mogu izgubiti posao samo ako kažu pogrešnu reč“.
„Nastavnici nemaju nikakve mogućnosti da kazne đake, čak ni sa časa ne mogu da udalje učenika koji pravi problem“, dodaje Todorović.
Olgica Spasojević veruje da u propisima postoje i dobra rešenja, kao što je pojačan vaspitni rad.
Ova mera podrazumeva da nastavnik provodi više vremena razgovarajući sa učenikom, njegovim roditeljima, psihologom, organizujući radionice i diskusije o važnim temama.
„U praksi je neizvodljivo. Ja sam bila u situacijama da imam više učenika kojima je potreban pojačan vaspitni rad i za to prosto nema vremena“, kaže Spasojević.
Ona dodaje i da su od jednokratnih mera mnogo važniji kontinuirani rad i podrška.
„Većini učenika je potrebna redovna psihosocijalna podrška, a ne interventna podrška kada učenik pokaže problem u ponašanju“, dodaje Spasojević.
Na ovom mestu ponovo se dolazi do nedostatka vremena jer nastavnici nedeljno imaju jedan čas odeljenskog starešine i jedan sat sa roditeljima.
Ima li karijere u prosveti?
Pored toga što radi u školi, Marina Panić je autor digitalnih udžbenika i seminara za nastavnike.
„Ja želim da imam karijeru kao nastavnik u prosveti.
„Međutim, kada kažemo karijera u prosveti, to zvuči smešno, jer važi ‘radio ne radio, svira ti radio'“, kaže Panić, koja trenutno završava master iz oblasti otvorenih obrazovnih resursa.
Ona je i pedagoški savetnik, što je zvanje koje deli sa još 600 kolega i do koga je došla ispunjavajući zahtevne kriterijume.
Činjenica da već deset godina ima prva dva stepena zvanja pedagoškog savetnika nije se ni na koji način odrazila na njenu karijeru – niti ima veću platu niti šansu da napreduje.
„Oni koji su najposvećeniji nisu nagrađeni.
„Stalno si na identičnoj poziciji i nemaš nikakvu perspektivu“, kaže Panić.
Ona, kao i druge kolege, ističe i da je povećanje plata neophodno.
Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika, nedavno je kazala za BBC na srpskom da iako u prosveti radi oko 80 odsto obrazovanog kadra u Srbiji, plate su za 12 odsto ispod proseka, koji je oko 85,000 dinara.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je rekao da će prosvetni radnici „sa dva povećanja imati i do 17, 18 odsto veće plate“.
U ovom trenutku nastavnici kažu da, sa platama koje imaju, moraju da rade dodatne poslove.
Marina Panić objašnjava da dosta kolega drži ili privatne časove, ili otvara privatne škole.
„Nastavnik je skoro pa na privremenom radu u prosveti“, kaže Panić.
Ona veruje da se nastavniku dostojanstvo može vratiti tako što će mu se „obezbediti pristojan novac od koga može da živi“.
Iako se slaže da je povećanje plata neophodno, Olgica Spasojević kaže da to „neće rešiti sve probleme“.
„Da bi se povećao ugled nastavnika, treba povećati ukupan ugled obrazovanja i svih obrazovnih ljudi u društvu.
„To je vrlo važno društveno pitanje. Ne mislim da se ugled može povećati brzim rešenjima, nekom odlukom ili propisom“, zaključuje Spasojević.
Izvor: BBC