За своје ”дружење са просветом” каже да је почело из чисте радозналости и без трунке ентузијазма или очекивања. Да ради почео је већ са 17 година, па је тако био гардеробер у кафићу, потрчко у приватној фирми, музички уредник на јутарњем програму радија, графички дизајнер за студентски клуб, сито штампар, оператер на рачунару при штампарији, предузетник у сивој зони…
И поред тога што је од седамнесте стално нешто радио, успео је да дипломира.
А онда га је, једног данам позвала пријатељица и замолила да је замени на месту предавача у средњој школи. Требала је да оде две недеље на боловање, али директор није хтео да је пусти док не нађе замену.
”Одбио бих сигурно, али како то обично бива, онај од горе је умешао прсте. Десило се да сам први пут после више година имао пред собом месец дана без посла те сам из чисте радозналости позитивно одговорио на њену молбу.”
Професор Срђан Плавшић од тад, а има томе већ више деценија, ради као наставник. У средњој школи ”Техноарт” у Београду предаје практичан рад на смеру рачунарске графике. Осим тога, он је психотерапеут експресивне арт терапије.
У склопу рубрике ”Ми ВАС питамо” он говори о стању у образовању, о средњошколцима, али и свему ономе што нам треба да би образовање било онакво какво деца заслужују да буде.
Занимљива је прича то што сте наставнички позив одабрали случајно, судбински. Заправо, он је одабрао вас. Ту сте већ више деценија, па, да данас бирате, да ли бисте нешто ипак променили?
Једино што је у свакој критичној ситуацији имало смисла је било мењати себе. Из тог разлога бих волео да сам у многим догађајима имао више милости и према себи и према ученицима. Да сам лакше пристајао на оно што је неминовно и једино потребно, а то је да признам да нисам у праву и да се у складу са тим коригујем. Нисам у праву, погрешио сам, опрости – магичне речи које, ако су изречене од срца, немогуће чине лако доступним.
Шта је то што образовном систему данас највише недостаје?
У току је друга глобална сеоба људске врсте у последњих 100 година. Прва је била из села у градове, а друга, која је сада на свом максимуму, је из реалног у виртуелни простор. С обзиром на то да смо усред врло динамичних и крупних промена жртве су неминовне, и велики број њих је баш међу децом неснађеном у свету полуинформација и јефтине забаве. Иза тих шарених кулиса изоловане појединце вребају самоћа и илузије. У прошлости су породица, школа и црква младим људима пружале чврст темељ из ког су расли, а данас младе широм света носи бујица законски нерегулисаног интернета. Деци је све потребнија љубав, уточиште, непосредно животно искуство…
Да покушам да конкретизујем: фокус са градива и плана и програма пребацити на људски однос између ученика и наставника. Фокус са стварања успешних радника, лекара, судија… пребацити на стварање радосних људи.
Да на, рецимо, годину дана седнете у министарску фотељу, шта бисте променили?
Смањио бих обим свих предмета.
Смањио бих максималан број ученика по одељењу.
Увео бих као обавезан час у природи у смислу бриге о биљкама.
Такође, друштвено користан рад у смислу бриге о људима.
Обавезна годишња посета биоскопу. Позоришту. Селу.
Другим речима: дао бих деци прилику да стекну реална и вредна животна искуства уместо меморисања теорије.
Радите као наставник у средњој школи довољно дуго да сте били део система и пре дигиталне револуције. Јесу ли млади данас заиста мање интелигентни као што то нека истраживања кажу или само нисмо успели да испратимо начин на који се развијају?
Има параметара по којима дефинитивно заостају. Али ту нема њихове одговорности, јер то није последица њихове свесне одлуке. Они су створени од стране окружења чији смо креатори ми, одрасли. У суштини, ако би хтели да им помогнемо треба да мењамо себе, самим тим и начин на који радимо ствари, како се односимо према деци, једни према другима, према окружењу…
Ми одрасли се јако пуно инвестирамо у покушаје да стекнемо материјална добра, па се после чудимо што су нам деца таква каква јесу.
С друге стране, млади су често у предности у смислу читања мотива, побуда, циљева, понашања других људи. И на нашу срамоту често размишљају далеко зрелије од нас одраслих.
Радите у стручној школи, предајете стручни предмет који у својој суштини има креативност. Како се она код деце данас подстиче?
Рецепт који користим сам научио од мојих наставника и професора: дефинише се крут оквир, али унутар њега је (скоро) све дозвољено. На тај начин ученици добијају чврст ослонац који може да их подржи у њиховом лансирању ка звездама.
Како видите свет са када га, за 15 или 20 година, буду водили они који су данас средњошколци?
Морам да Вам признам да не знам ништа о “вођењу света”. Али се трудим да пренесем ученицима свест о томе да “слобода” није нешто за шта се треба борити већ нешто што је по рођењу добијено и што треба сачувати, на првом месту од самог себе. Једини битан ресурс којим располажемо као појединци је неколико деценија егзистенције. Једине битне одлуке се односе на то како трошимо то добијено време.
Често бирамо да тешко и много радимо, у непријатељском окружењу, под сталним стресом, не обазирући се на физичке и психичке здравствене проблеме – да би се коначно као паун репом окитили положајем, звањем, материјом… и прошетали пред другима. Можда је боље да бирамо нормалније радно време, пријатељско окружење, мање стреса… у две речи радоснији и здравији живот и за нас и за наше ближње.
Дакле: надам се да ће “свет” (живот) који ће водити данашњи средњошколци бити базиран на свести о личној одговорности за себе и своје ближње, да ће се темељити на узајамној љубави и поштовању, а да ће се успех мерити у односу на душевно и социјално благостање које је неко остварио у свом животу захваљујући сопственим одлукама.