Током распуста ретко долазим у град. Само кад морам. Раније ми је град сметао због гужве, врућине, буке. Последња два пута мој град је нестао. Он не постоји онакав какав је био. А одрасла сам у њему.
Када се то десило? Чини ми се да сам га пре месец дана оставила у иоле пристојном стању, а градови нису лако кварљива роба. Можда сам само била уморна, па нисам видела процес труљења испод коре асфалта. Јер, овакве промене се не дешавају преко ноћи.
Ево догађаја којима ми је речено како нисам добродошла, како сам, вероватно, реликт неког другог времена, начина размишљања и понашања.
Дневник увреда, сцена прва
Излазим са паркинга, прометно је, један аутомобил застаје да ме пропусти. Затим почиње да свира и буни се. Није ми јасно због чега. Почиње да ме обилази, стаје, отвара се прозор из кога искаче лице пуно беса. Урла: „ О чему размишљаш? Вози! Ј…. ти матер курвину!“ Даје пун гас и одлази.
Дневник увреда, сцена друга
У маркету стојим испред рафа, размишљам и комбинујем. Онда се сетим да сам нешто заборавила, коракнем уназад и случајно нагазим жену која стоји иза мене. Извиним се, кажем да је нисам видела. Она одговара: „Пази мало где стајеш, краво једна.“
Оба пута сам стигла кући пометена. У први мах не могу ни да испричам шта ми се десило. Стајем пред огледало. Пребирам шта ми фали. Анализирам део по део. Чини ми се да је све у реду. Нисам запуштена, не делујем теткасто, одело ми је чисто и готово модерно, коса исфенирана.
Онда се постидим над оваквом анализом, јер, какве везе има мој изглед са њиховим неваспитањем. Да ли ја то дозвољавам да се могу понижавати сви они који нису по прописаном стандарду заједнице? Наравно, не. Овај свет је довољно пространо место. Само немој да се шириш преко туђих права на живот, мишљења и постојања. Тако ја верујем, тако су ме васпитавали, тако ја васпитавам своју децу, и школску и домаћу. У мојој породици нико…никада…никоме…није рекао да је курва или крава. Дакле, ове две увреде нису само понижење, већ девалвација, лична и хронолошка. Довеле су ме у ситуацију преиспитивања које је само по себи непристојно.
На крају је остало питање како сам ја то постала курва и крава. Нисам имала такве амбиције.
Јесам ли курва самим тим што сам жена? А жени не пристаје ни волан, ни улица, већ шерпа и пајалица. На шта су потрошене толике године борбе за женска права? У данашњем свету, онаквом каквим смо га створили и на какав без отпора пристајемо, жене убијају. Зар не? Оне су предмет неукусних вицева, глупе, на паре лаке, сексуално незасите или, још горе, фригидне. Оне захтевају мушку руку, помоћ и поводац, иначе немају сопствену вољу, ни животни компас. Све им је одређено. И кад се удати, и кад децу родити, и колико килограма, и колико сантиметара, и трепавице, и нокти, и спорт, и варјача ти не гине, и фамилија, и школа, и васпитање, и штедња на себи зарад скромности и угледа породице. Ако се сва одређења не испуне, ниси нико и ништа. Отреса се свако од такве жене и каже: шта ћеш, ми смо јој говорили…
Погледаш законе и видиш да су савршени. Слушаш излагања бројних организација за женска права, она нуде савете, заштиту, склоништа. Поверујеш да си заштићена и равноправна, да је снага у теби, да не постоји сила која те може померити. А онда, једног дана, излазиш са паркинга и схватиш да је све погрешно. Јер си курва. Јер си после тих речи стала на огледало да видиш шта ти фали.
Зашто сам крава? Како сам то постала? Једноставно. Једним дугим процесом поништавања и повлачења пред бахатошћу, неукусом и простаклуком.
Из црних рупа цивилизације у наше друштво су почели да пузе најгори облици постојања. Мало по мало убеђивали су нас да је могуће лагати и бити прихваћен као поштен, да је могуће красти и рећи да то није крађа него добро сналажење, да је могуће псовати и прогласити такав језик као непосредност у обраћању, да је могуће вређати ако ти то доноси корист, да је пожељно истаћи количину новца испред карактера, измишљати и копати по туђим животима зарад личне промоције, бити необразовани власник дипломе, говорити: знаш ли ти ко сам ја, претити, викати, прогонити, ловити, ценити само своје мишљење, а друге прогласити за незналице и издајнике, делити се на нас и њих. Чак је и реч пристојност постала излизана. Превише се користи да би маскирала све оно што је дозвољено. А дозвољено је у овом свету све.
Пузећа лавина пред собом је избрисала вековна настојања да постанемо васпитано друштво. Прогутала их је, усисала у себе и наслонила са на примитивност племена из кога смо потекли, кога смо желели да уздигнемо, школујемо, лансирамо као здраво. У менталитету наших предака су ружне особине везане за племените животиње. Парадокс, или мржња према блату у коме су, заједно са тим животињама, живели?! Крмача, куја, крава, овца, кокошка, ћурка…понижење за жену. Пас, коњ, свиња, јарац…тољага за мушкарца.
Док је лавина брисала хумус просвећености преобраћајући овај наш свет у место најгорег мурдарлука, ми смо се сунчали на ведром ваздуху и мислили да је пропаст немогућа. Затим смо веровали у законе. Па у заштитнике споља. Онда смо се мало бунили, па смо одустали јер ништа не зависи од нас. Сада смо побегли у своје мехуре и мислимо да смо заштићени. Активизам смо свели на бесни лајк, на бескрајне и импотентне анализе, на ишчуђавање и очај. А свет нестаје. Онај свет који је достојан живљења.
На крају, јесам ли курва или крава? Ја знам шта сам и шта нисам, али ми то слабо вреди. Мог града нема, моје људе ретко срећем, моје вредности су постале депласиране. Странац сам у својој земљи, немам духовно пребивалиште, сиромашне су ми наде. А ваља живети…
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца
Напишите одговор