Jelena Stojadinov je profesorka srpskog jezika i književnosti u XIII beogradskoj gimnaziji, a u istoj školi radi i kao bibliotekar. Ali, Jelena je mnogo više od predavača, a njen rad mnogo više od nastave. Kao profesor, ulaže ogroman trud da, kroz različite metode nastave svaki svoj čas učini deci zanimljivim, kreativnim, korisnim.
Projektna nastava je jedan od modela koje najradije koristi i s njom razgovaramo upravo o prednostima ovog načina rada, ali i o drugim efikasnim načinima da se izgradi i sačuva unutrašnja motivacija za rad kod učenika.
Zbog čega bi svaki nastavnik trebalo da koristi model projektne nastave?
Projektna nastava otvara prostor za povezivanje nastavnih sadržaja sa životnim iskustvom učenika. Dok rade na projektima, đaci rešavaju neka stvarna pitanja i probleme. U projektnom radu nastavnik je mentor, podrška, dok je učenicima data veća sloboda, ali i odgovornost za proces učenja. Da bi projekat bio uspešno okončan, učenici moraju sarađivati jedni sa drugima, konsultovati više izvora znanja (knjige, medije, stručnjake, Internet i dr), moraju sami organizovati proces učenja i pobrinuti se za javnu prezentaciju rezultata svog rada. U tom procesu izgrađuju i usavršavaju čitav spektar znanja i veština koji su potrebni za život u 21. veku.
Tako, umesto da samo od nastavnika čuju o nasilju na Internetu, učenici kroz projektne aktivnosti mogu dobiti informacije od stručnjaka, iz literature, medija, a mogu sprovesti i anketu među vršnjacima radi preciznog identifikovanja problema. Stečena znanja kasnije treba da iskoriste u svrhu edukacije vršnjaka na temu nasilja kroz javnu prezentaciju, kampanju na društvenim mrežama, snimanje podkasta i sl. Složićemo se da bi retko koji oblik tradicionalne nastave obezbedio ovakve saznajne domete.
Želja za saznanjem, visok stepen motivacije, otkrivanje i rad na sopstvenim kvalitetima, kao i odlična postignuća učenika, razlozi su zbog kojih bi svaki nastavnik trebalo da razmisli o primeni projektnog modela rada.
Šta je to što čini kreativnog nastavnika?
Naš obrazovni sistem predstavlja najvećeg neprijatelja kreativnosti ako uzmemo u obzir nastavne planove i programe, udžbenike, uslove u kojima se odvija nastava. Međutim, i pored toga mi vidimo da postoje neki nastavnici koji izlaze na kraj sa ovim ograničenjima i deluju podsticajno na učenike – omogućavaju im autonomiju, fleksibilnost, slobodu izraza, neguju raznolikost, spontanost, zaigranost. Za kreativnog nastavnika prepreke postaju izazovi, a odgovore na njih često gledamo kao primere dobre prakse.
Koji još modeli rada u učionici mogu dati bolji rezultat od frontalne nastave?
Frontalna nastava nije nužno loša. Neke nastavne jedinice je najbolje (ujedno ekonomičnije i racionalnije) obraditi kroz klasično predavanje. Međutim, treba da znamo da su učenici tada obično u pasivnom položaju i da deo informacija koje do njih stignu ni ne čuju, deo ne razumeju, ne integrišu sa prethodnim znanjima, niti mogu da primene.
U aktivnoj nastavi, pod kojom podrazumevamo npr. učenje putem rešavanja problema, učenje putem otkrića, kooperativno učenje, učenik je centar i nosilac saznajnog procesa. Stiče znanja i veštine kroz veliki lični angažman. U takvim okolnostima, koje podržavaju njihova ranija znanja i iskustva, uvažavaju individualne specifičnosti, ostavljaju prostor za otkrivanje sopstvenih sklonosti i talenata, učenici se osećaju prijatno i podržano i uče sa uživanjem.
Nije racionalno, a ni potrebno da potpuno odbacimo sopstvenu nastavnu praksu ako je bila oslonjena na tradicionalne modele nastave. Za početak možemo realizovati jedan do dva projekta u toku školske godine i ponuditi učenicima da dožive novo iskustvo. Biće dovoljno da na času iskoristimo neke elemente nastavne prakse koji će aktivirati učenike. Primera radi, umesto da ih upoznamo sa osnovnim odlikama književne epohe kroz klasično predavanje, možemo im ponuditi korpus tekstova sa zadatkom da ih pročitaju, analiziraju i sami otkriju zajedničke književno-umetničke karakteristike.
Šta se, kroz vaše iskustvo, pokazalo najboljim „alatom“ kad se želi postići veći stepen motivacije kod učenika?
Kad je reč o unutrašnjoj motivaciji, gde učenik ne uči jer ga pokreću kazne i nagrade, nego radi ličnog zadovoljstva i potrebe za saznavanjem, veliku ulogu ima odnos nastavnika prema predmetu. Retko koji učenik će ostati ravnodušan pred nastavnikom koji voli svoj predmet, uživa u svom poslu, neprekidno uči i usavršava se. Ukoliko se uz to potrudi da se približi učeniku, da ga posmatra kao celovitu ličnost i omogući mu da se na času oseća prijatno, podržano i slobodno, uradio je mnogo na podsticanju unutrašnje motivacije.
Strah i strepnja koje u učenicima izazivaju pretnje, kazne, provere znanja, ocene, imaju samo kratkoročni efekat.
Bez obzira na sve metode koje koriste, mnogi nastavnici će reći da je loš sistem glavni uzrok tome što učenike ne uspevaju da motivišu, te što nemaju autoritet u učionici. Da li je, čak i u ovakvom sistemu kakav imamo, moguće biti autoritet? I kako?
Moramo da shvatimo da smo mi taj sistem. Okolnosti u kojima nastavnici rade su sve samo ne povoljne, ali dok čekamo da se nešto “odozgo” promeni, propuštamo priliku da sistem menjamo kapilarno, kroz pojedinačni doprinos. Citiraću psihologa Gabora Matea, koji je, odgovarajući na pitanje kako postići autoritet u roditeljstvu odgovorio: “Isus Hrist je bio jedan od najvećih učitelja svih vremena, a njegovi učenici su ga sledili ne zato što su ga se plašili, nego zato što su ga voleli i poštovali.“
Jedan od poslova koji ste radili je i bibliotečki. Da li deca čitaju danas iz ljubavi ili samo iz moranja? Ako je ovo drugo odgovor, možemo li to da promenimo?
Činjenica je da deca danas manje čitaju školsku lektiru, ali, ipak, čitaju, pišu pesme i priče i izloženi su informacijama u mnogo većoj meri nego ranije generacije. Škola ne treba da ignoriše kontekst iz kog učenici dolaze (npr. savremene tehnologije, pop kultura, mediji), već treba da ga razume i uvaži.
Jedan bivši učenik škole u kojoj radim ima praksu da početkom svake školske godine odvaja izvesnu sumu novca, samostalno bira i kupuje knjige za školsku biblioteku u znak zahvalnosti za sve lepe uspomene koje nosi iz škole. To su, uglavnom, naslovi iz popularne književnosti. Za jedan broj učenika upravo je neka od tih knjiga predstavljala ulazak u svet lepe književnosti. Neki od njih su prvi put ušli u biblioteku jer su im vršnjaci preporučili da pročitaju određenu knjigu.
Verujem da će svaka inicijativa za povezivanjem književnog dela i savremene tehnologije doprineti većoj motivaciji za čitanjem, bilo da je reč o uređivanju strane na Vikipediji, snimanju audio knjige, pisanju narativa za video igre, pravljenju aplikacija. U kojoj meri pokazujemo otvorenost i spremnost da učimo od naših đaka, u toj meri možemo da očekujemo da će oni učiti od nas.