Јелена Стојадинов је професорка српског језика и књижевности у XIII београдској гимназији, а у истој школи ради и као библиотекар. Али, Јелена је много више од предавача, а њен рад много више од наставе. Као професор, улаже огроман труд да, кроз различите методе наставе сваки свој час учини деци занимљивим, креативним, корисним.
Пројектна настава је један од модела које најрадије користи и с њом разговарамо управо о предностима овог начина рада, али и о другим ефикасним начинима да се изгради и сачува унутрашња мотивација за рад код ученика.
Због чега би сваки наставник требало да користи модел пројектне наставе?
Пројектна настава отвара простор за повезивање наставних садржаја са животним искуством ученика. Док раде на пројектима, ђаци решавају нека стварна питања и проблеме. У пројектном раду наставник је ментор, подршка, док је ученицима дата већа слобода, али и одговорност за процес учења. Да би пројекат био успешно окончан, ученици морају сарађивати једни са другима, консултовати више извора знања (књиге, медије, стручњаке, Интернет и др), морају сами организовати процес учења и побринути се за јавну презентацију резултата свог рада. У том процесу изграђују и усавршавају читав спектар знања и вештина који су потребни за живот у 21. веку.
Тако, уместо да само од наставника чују о насиљу на Интернету, ученици кроз пројектне активности могу добити информације од стручњака, из литературе, медија, а могу спровести и анкету међу вршњацима ради прецизног идентификовања проблема. Стечена знања касније треба да искористе у сврху едукације вршњака на тему насиља кроз јавну презентацију, кампању на друштвеним мрежама, снимање подкаста и сл. Сложићемо се да би ретко који облик традиционалне наставе обезбедио овакве сазнајне домете.
Жеља за сазнањем, висок степен мотивације, откривање и рад на сопственим квалитетима, као и одлична постигнућа ученика, разлози су због којих би сваки наставник требало да размисли о примени пројектног модела рада.
Шта је то што чини креативног наставника?
Наш образовни систем представља највећег непријатеља креативности ако узмемо у обзир наставне планове и програме, уџбенике, услове у којима се одвија настава. Међутим, и поред тога ми видимо да постоје неки наставници који излазе на крај са овим ограничењима и делују подстицајно на ученике – омогућавају им аутономију, флексибилност, слободу израза, негују разноликост, спонтаност, заиграност. За креативног наставника препреке постају изазови, а одговоре на њих често гледамо као примере добре праксе.
Који још модели рада у учионици могу дати бољи резултат од фронталне наставе?
Фронтална настава није нужно лоша. Неке наставне јединице је најбоље (уједно економичније и рационалније) обрадити кроз класично предавање. Међутим, треба да знамо да су ученици тада обично у пасивном положају и да део информација које до њих стигну ни не чују, део не разумеју, не интегришу са претходним знањима, нити могу да примене.
У активној настави, под којом подразумевамо нпр. учење путем решавања проблема, учење путем открића, кооперативно учење, ученик је центар и носилац сазнајног процеса. Стиче знања и вештине кроз велики лични ангажман. У таквим околностима, које подржавају њихова ранија знања и искуства, уважавају индивидуалне специфичности, остављају простор за откривање сопствених склоности и талената, ученици се осећају пријатно и подржано и уче са уживањем.
Није рационално, а ни потребно да потпуно одбацимо сопствену наставну праксу ако је била ослоњена на традиционалне моделе наставе. За почетак можемо реализовати један до два пројекта у току школске године и понудити ученицима да доживе ново искуство. Биће довољно да на часу искористимо неке елементе наставне праксе који ће активирати ученике. Примера ради, уместо да их упознамо са основним одликама књижевне епохе кроз класично предавање, можемо им понудити корпус текстова са задатком да их прочитају, анализирају и сами открију заједничке књижевно-уметничке карактеристике.
Шта се, кроз ваше искуство, показало најбољим „алатом“ кад се жели постићи већи степен мотивације код ученика?
Кад је реч о унутрашњој мотивацији, где ученик не учи јер га покрећу казне и награде, него ради личног задовољства и потребе за сазнавањем, велику улогу има однос наставника према предмету. Ретко који ученик ће остати равнодушан пред наставником који воли свој предмет, ужива у свом послу, непрекидно учи и усавршава се. Уколико се уз то потруди да се приближи ученику, да га посматра као целовиту личност и омогући му да се на часу осећа пријатно, подржано и слободно, урадио је много на подстицању унутрашње мотивације.
Страх и стрепња које у ученицима изазивају претње, казне, провере знања, оцене, имају само краткорочни ефекат.
Без обзира на све методе које користе, многи наставници ће рећи да је лош систем главни узрок томе што ученике не успевају да мотивишу, те што немају ауторитет у учионици. Да ли је, чак и у оваквом систему какав имамо, могуће бити ауторитет? И како?
Морамо да схватимо да смо ми тај систем. Околности у којима наставници раде су све само не повољне, али док чекамо да се нешто “одозго” промени, пропуштамо прилику да систем мењамо капиларно, кроз појединачни допринос. Цитираћу психолога Габора Матеа, који је, одговарајући на питање како постићи ауторитет у родитељству одговорио: “Исус Христ је био један од највећих учитеља свих времена, а његови ученици су га следили не зато што су га се плашили, него зато што су га волели и поштовали.“
Један од послова који сте радили је и библиотечки. Да ли деца читају данас из љубави или само из морања? Ако је ово друго одговор, можемо ли то да променимо?
Чињеница је да деца данас мање читају школску лектиру, али, ипак, читају, пишу песме и приче и изложени су информацијама у много већој мери него раније генерације. Школа не треба да игнорише контекст из ког ученици долазе (нпр. савремене технологије, поп култура, медији), већ треба да га разуме и уважи.
Један бивши ученик школе у којој радим има праксу да почетком сваке школске године одваја извесну суму новца, самостално бира и купује књиге за школску библиотеку у знак захвалности за све лепе успомене које носи из школе. То су, углавном, наслови из популарне књижевности. За један број ученика управо је нека од тих књига представљала улазак у свет лепе књижевности. Неки од њих су први пут ушли у библиотеку јер су им вршњаци препоручили да прочитају одређену књигу.
Верујем да ће свака иницијатива за повезивањем књижевног дела и савремене технологије допринети већој мотивацији за читањем, било да је реч о уређивању стране на Википедији, снимању аудио књиге, писању наратива за видео игре, прављењу апликација. У којој мери показујемо отвореност и спремност да учимо од наших ђака, у тој мери можемо да очекујемо да ће они учити од нас.