Nataša Kljajić je profesor srpskog jezika i književnosti. Na Filološkom fakultetu u Beogradu bila je najbolji student na Katedri za srpsku književnost, gde je i doktorirala iz oblasti metodike nastave srpske knjiženvosti. Naučno zvanje je ni za pedalj nije pomerilo iz učionice, ne zato što nije bilo prilike, već zato što je, kaže, rad sa decom oduvek bio njena želja. Nataša je i autor priručnika za nastavnike, pedagoški savetnik i nastavnik sa iskustvom rada u srednjim i osnovnim školama, u malim i velikim sredinama.
Danas polovinu radnog vremena provodi u biblioteci, a polovinu za katedrom OŠ ”Branko Radičević” u Progaru.
Za Zelenu učionicu i rubriku Mi VAS pitamo govori o obrazovnom sistemu u Srbiji, svom profesionalnom putu i o tome šta je potrebno da bi srpska škola ”ozdravila”.
Imate naučno zvanje, kao i zvanje pedagoškog savetnika. Vaš izbor, iako ste ih sigurno imali više, ostaje da radite u učionici, sa decom. Šta je to što tu profesiju čini posebnom?
Još kao dete sam želela da radim u školi. Volela sam strastveno da čitam knjige i pišem, ali i da objašnjavam gradivo svojim drugarima iz razreda kad im nešto nije bilo jasno. Videla sam se tad u ulozi predavača, imajući za uzor neke drage nastavnike iz osnovne i srednje škole.
Na Filološkom fakultetu sam bila najbolji student na Katedri za srpsku književnost, bavila sam se još tada pisanjem naučnih radova, jedno vreme bila novinar na Radio Beogradu u Programu za decu i mlade, ali mi je metodika nastave uvek izazivala zapitanost – kako srpski jezik i književnost približiti deci. Moja draga profesorka metodike nastave na Filološkom fakultetu u Beogradu Zona Mrkalj prva je prepoznala taj žar koga sama možda nisam bila ni svesna, a kasnije mi je bila i mentor na izradi doktorske disertacije.
Kad sam diplomirala 2007. godine i ušla u učionicu kao mlad nastavnik, desila se magija – interakcija između mene i učenika, razmena energije.
Poslednjih 4 godine radim delimično u nastavi, a delimično u biblioteci i ta dva posla u školi lepo se povezuju i nadopunjavaju, čineći stvaralačko jedinstvo. Bez obzira na teške, gorke i bolne momente, a bilo ih je u mojoj radnoj karijeri u više navrata, ostala sam u nečemu što nije samo posao, već poziv – plemenita misija oblikovanja dečijih duša.
Izabrali ste i rad u maloj školi, u malom mestu? Zašto?
Počela sam da radim u prosveti pre 19 godina i prvih sedam godina radila sam u velikim gradskim školama (osnovne škole, gimnazije, srednja stručna škola) i neke od njih imale su 1000-1500 učenika. Sticala sam nastavničko iskustvo u velikim kolektivima, u odeljenjima sa 35-36 učenika i osećala sam se kao da radim u nekoj ogromnoj fabrici znanja – da nedovoljno poznajem svoj kolektiv (obično bih upoznala predmetnu nastavu u svojoj smeni), te da ne mogu u dovoljnoj meri da se posvetim svakom učeniku ponaosob. Imala sam utisak da stalno pretrčavam gradivo i da jurimo dovoljan broj ocena, da nemam dovoljno prostora za individualizaciju i diferencijaciju. Uz to, to je bio period rada na određeno vreme i čestih promena škola, što jeste bilo dobro za učenje posla, ali je zahtevalo nova dokazivanja, prilagođavanja, česte promene odeljenja kojima predajem… Posle 7 godina i 10 škola, bila sam umorna od svega toga.
Jedna mala seoska škola u okolini Beograda u tom trenutku traži nastavnika srpskog jezika i ja odlazim u nešto sasvim nepoznato. Međutim, čim sam stigla u školu u kojoj sad radim, to je bila ljubav na prvi pogled. Shvatila sam koliko je divno raditi u prirodi, u blizini šume i reke, u isturenom odeljenju, u lepoj ušuškanoj zgradi, s manjim odeljenjima, gde sam u pravom smislu mogla da raširim krila i gradim neki svoj pristup nastavi, slobodniji, kreativniji, prijatniji.
Zastupnik sam ideje o demokratizaciji školstva, da svako dete, bez obzira na mesto stanovanja, poreklo, socijalne uslove, ima pravo na kvalitetno obrazovanja i da se vrednost jedne obrazovne ustanove ne meri adresom na kojoj se nalazi, zvučnošću imena i starinom, već, pre svega – kako se u njoj radi i koliko smo mi kao nastavnici posvećeni svom pozivu. Dvanaest godina radim na selu i kad sam imala prilike da se primaknem bliže gradu, zadržala me je prijatna atmosfera u kojoj sam zapravo imala punu radnu i kreativnu slobodu.
Šta je to što biste, kada biste na kratko imali uticaj na to u kom pravcu oblikovati naš obrazovni sistem, odmah promenili u njemu?
Ne mogu zamisliti sebe u ulozi nekog ko sistemski odlučuje jer smatram da je ogromna odgovornost biti u toj poziciji. To negde prevazilazi mene kao ličnost – ja sam osoba metodičke teorije i prakse, ne vidim se u rukovodećem položaju u bilo kom obliku.
Ono što bih volela da promenim iz ugla nastavnika-praktičara jeste obim administrativnih poslova, kojih je iz godine u godinu sve više, i gde često potrošimo snagu, vreme, energiju… Takođe, potrebno je raditi na poverenju između nastavnika, stručnih saradnika, uprave škole, učenika, roditelja – poverenje u stručnost je ono što stvara pozitivnu klimu, bez učestalih pritisaka, prijava, mešanja u rad, urušavanja digniteta nastavničke struke.
Rad pod tenzijom odbija mlade da se bave ovim poslom, a tenzija se stvara često tamo gde joj i nije mesto ili gde nije primerena. Takođe, treba vratiti poštovanje kao važnu reč, jer je poštovanje temelj svakog dobrog, čvrstog i trajnog odnosa.
Bavite se savremenim metodama nastave, a veliki broj vaših kolega i dalje je veran tradicionalnom načinu rada. Koji su to oblici nastave i ne samo nastave, već uopšteno rada sa decom, koji daju najbolje rezultate?
Mislim da je dobar balans tradicionalnog i modernog najdelotvorniji put za ostvarivanje nastavnih ciljeva i zadataka. U nastavi maternjeg jezika čitanje, pisanje, povezanost sa govorom i tekstom, kao i dijalog i diskusija uvek će činiti okosnicu predmeta. Pošto radim sa decom, a u dečjoj je prirodi igra, smatram da je primena igre u nastavi jedan od važnih segmenata, ali nastavno svrhovito i osmišljeno.
Živimo u 21. veku i e-alati daju nam mnoštvo raskošnih mogućnosti za digitalno učenje, ali i njih bi valjalo balansirati i svrsishodno ugraditi u nastavni proces. Mobilni telefoni su male pokretne enciklopedije, pune zanimljivih podataka, audio i video zapisa iz kojih se može učiti, ali učenike treba podstaći da razumeju tačne od netačne informacije, da kritički procene digitalni sadržaj, ali i da pored elektronskih i zvučnih knjiga, svrate u školsku biblioteku i osete dušu tzv. “papirnih izdanja”.
Biti samo tradicionalan znači biti neosetljiv za vreme u kome živimo, a bazirati nastavu samo na modernom znači lišiti se provereno dobrih rešenja koja imaju univerzalnu vrednost. Dakle – dijalog i sinteza tradicionalnog i modernog.
Direktan rad sa decom je vaš osnovni posao, ali radite i mnogo drugih stvari. Između ostalog, autor ste udžbenika i priručnika namenjenih nastavnicima srpskog jezika. Šta je ono što u nastavi ovog predmeta smatrate najvažnijim? A uopšteno u radu sa decom?
Koautor sam niza priručnika za nastavnike, autor i realizator seminara, urednik elektronskog stručnog časopisa “Praktičar” u kome nastavnici, stručni saradnici i vaspitači mogu objavljivati svoje radove, trenutno radim na čitanci i radnoj svesci za peti razred koje će, nadam se, biti uskoro akreditovane i dati lep doprinos nastavi mog predmeta.
No, sve to je proisteklo iz rada u učionici i ljubavi prema metodici nastave i ako neko moje iskustvo koristi drugim kolegama, smatram da sati pred računarom podele i razmene kreativnih ideja nisu bili uzalud. Moj predmet uči nas bogatstvu kazane i pisane reči, lepo govoriti, ne plašiti se pisanja i knjiga i steći jednu lepu opštu kulturu, etičke i estetičke vrednosti.
Uopšteno, u radu s decom, važno je razvijati uzajamno poštovanje, razumevanje i empatiju, odvojiti učenika kao ličnost od ocene koju ima u dnevniku, otkriti njegove snove i interesovanja, dati mu podsticaj da ih ostvari. Sjaj u očima i potencijali koji imaju i tim godinama treba podržati, svaki pojedinac u nečemu je izuzetan – neko će sjajno popravljati automobile, neko sanja da vozi šofer, bude frizer, neko se vidi u belom mantilu sa stetoskopom oko vrata, neko u svojoj glavi projektuje kuće ili svira u orkestru.
Čujemo vrlo često kritike na račun nastavnog plana i programa. One su mnogo glasnije u višim razredima, ali ima ih i na temu gradiva u nižim. Da li su programi prilagođeni deci i šta bi tu trebalo menjati?
Programi, ovakvi kakvim ih sad zatičemo, preobimni su za broj časova srpskog jezika i književnosti. Promena programa nastave i učenja je bilo nekoliko otkako radim. Kvantifikacija gradiva dovodi do preletanja nastavnih sadržaja, bez dovoljno časova za obnavljanje, utvrđivanje i sistematizaciju. Od šume ne vidimo drvo, plitko i površno obrađujemo tekstove koji zahtevaju pomno čitanje, angažovanje veština čitanja i razumevanja teksta, pri obradi književnih dela, više idemo na tematsko-motivsku, a manje lingvostilističku analizu, koja bi otvorila više prostora za unutarpredmetno povezivanje jezika i književnosti.
Prilikom izmene nastavnih sadržaja, smatram da bi na nekom reprezentativnom uzorku valjalo ispitati nastavnike iz prakse povodom recepcije pojedinih književnih dela, šta ima dobru recepciju, a šta promeniti, osvežiti, inovirati i u kom je uzrastu najdelotvornije obraditi određene gramatičke pojmove. O tome sam, kad je reč o prozi za decu i mlade, pisala u svojoj doktorskoj disertaciji “Književnost za decu i mlade u starijim razredima osnovne škole”; anketiranje 200 nastavnika i 650 učenika iz cele Srbije dalo je zanimljive i korisne uvide o programima nastave i učenja koji su bili prethodno na snazi, ali i nekim novinama koje je uveo tekući Program nastave i učenja.
Programske izmene treba raditi pažljivo, studiozno i timski, ali uz ispitivanje i uvažavanje mišljenja praktičara, onih koji svakodnevno rade te sadržaje sa decom i mogu proceniti šta se dobro prima, a šta ne u učionici.
Šta smatrate najozbiljnijom slabošću, a šta prednošću našeg obrazovnog sistema?
Naš obrazovni sistem treba urediti ne prema nekim nekritički prepisanim stranim modelima, iako iz tuđih iskustava možemo uzimati ono što se kod nas može primiti. Treba pre svega gledati koja se to obrazovne strategije mogu efikasno ovde primeniti, koje će biti savremene i podsticajne, ali u skladu s našim duhom, temperamentom, tradicijom, podnebljem.
Deca mnogo vremena provode u školi, imaju veliki broj časova u rasporedu, i to obilje sadržaja i vremena u školi nije motivišuće za učenje kod kuće i igru. Drugo, praksa je pokazala da sve ono što se ne ocenjuje, za decu nema vrednost nečega oko čega se treba potruditi. Skala ocena od 1 do 5 takođe je mala da izrazi varijacije u postignuću – nisu sve petice iste, a nisu ni dvojke.
Mnogo administracije, mnogo formalizma. Mnogo školskog nasilja, osećanja nebezbednosti, što je posle 3. maja kulminiralo. Mnogo nerealnih očekivanja šta je sve u domenu nastavničkog posla, mnogo nestručnog mešanja u nastavnički posao. Mnogo nejasnoća u složenim procedurama i pravilnicima. Sve to često bude previše i preplavi čoveka koji se daje. Iskusne kolege odlaze iz obrazovanja, mladih nastavnika je sve manje, dolazimo do deficita nastavnika za pojedine predmete, malo studenata studira nastavničke fakultete…
Prednost leži u dobrim idejama, posvećenim nastavnicima, kreativnosti, širini obrazovanja koje naši učenici mogu da steknu. I u svojoj školi, i sarađujući s kolegama u projektima koje sam pomenula, vidim jednu maštovitu, razigranu bujicu ideja, imam zaista veliko zadovoljstvo da kroz direktne i indirektne saradnje i razmene ideja vidim da tu ima još mnogo pojedinaca koji vole svoj posao i dubinski promišljaju nastavu i to me održava i jača kad posustanem. Građenje mreže kreativne saradnje ono je najbolje što trenutno imamo, ali to ne treba da ostane samo na darovitim pojedincima koji se međusobno prepoznaju.
Naši đaci i dalje osvajaju brojne međunarodne nagrade, dobijaju stipendije i lako se infiltriraju u obrazovne sisteme širom sveta. I to je odlično. Ali, zadovoljstvo u radu i učenju je nešto od čega smo daleko. Osećaj prijatnosti u školi. Osećaj jasno postavljenih pravila. Na tome treba raditi ubuduće.