Наташа Кљајић је професор српског језика и књижевности. На Филолошком факултету у Београду била је најбољи студент на Катедри за српску књижевност, где је и докторирала из области методике наставе српске књиженвости. Научно звање је ни за педаљ није померило из учионице, не зато што није било прилике, већ зато што је, каже, рад са децом одувек био њена жеља. Наташа је и аутор приручника за наставнике, педагошки саветник и наставник са искуством рада у средњим и основним школама, у малим и великим срединама.
Данас половину радног времена проводи у библиотеци, а половину за катедром ОШ ”Бранко Радичевић” у Прогару.
За Зелену учионицу и рубрику Ми ВАС питамо говори о образовном систему у Србији, свом професионалном путу и о томе шта је потребно да би српска школа ”оздравила”.
Имате научно звање, као и звање педагошког саветника. Ваш избор, иако сте их сигурно имали више, остаје да радите у учионици, са децом. Шта је то што ту професију чини посебном?
Још као дете сам желела да радим у школи. Волела сам страствено да читам књиге и пишем, али и да објашњавам градиво својим другарима из разреда кад им нешто није било јасно. Видела сам се тад у улози предавача, имајући за узор неке драге наставнике из основне и средње школе.
На Филолошком факултету сам била најбољи студент на Катедри за српску књижевност, бавила сам се још тада писањем научних радова, једно време била новинар на Радио Београду у Програму за децу и младе, али ми је методика наставе увек изазивала запитаност – како српски језик и књижевност приближити деци. Моја драга професорка методике наставе на Филолошком факултету у Београду Зона Мркаљ прва је препознала тај жар кога сама можда нисам била ни свесна, а касније ми је била и ментор на изради докторске дисертације.
Кад сам дипломирала 2007. године и ушла у учионицу као млад наставник, десила се магија – интеракција између мене и ученика, размена енергије.
Последњих 4 године радим делимично у настави, а делимично у библиотеци и та два посла у школи лепо се повезују и надопуњавају, чинећи стваралачко јединство. Без обзира на тешке, горке и болне моменте, а било их је у мојој радној каријери у више наврата, остала сам у нечему што није само посао, већ позив – племенита мисија обликовања дечијих душа.
Изабрали сте и рад у малој школи, у малом месту? Зашто?
Почела сам да радим у просвети пре 19 година и првих седам година радила сам у великим градским школама (основне школе, гимназије, средња стручна школа) и неке од њих имале су 1000-1500 ученика. Стицала сам наставничко искуство у великим колективима, у одељењима са 35-36 ученика и осећала сам се као да радим у некој огромној фабрици знања – да недовољно познајем свој колектив (обично бих упознала предметну наставу у својој смени), те да не могу у довољној мери да се посветим сваком ученику понаособ. Имала сам утисак да стално претрчавам градиво и да јуримо довољан број оцена, да немам довољно простора за индивидуализацију и диференцијацију. Уз то, то је био период рада на одређено време и честих промена школа, што јесте било добро за учење посла, али је захтевало нова доказивања, прилагођавања, честе промене одељења којима предајем… После 7 година и 10 школа, била сам уморна од свега тога.
Једна мала сеоска школа у околини Београда у том тренутку тражи наставника српског језика и ја одлазим у нешто сасвим непознато. Међутим, чим сам стигла у школу у којој сад радим, то је била љубав на први поглед. Схватила сам колико је дивно радити у природи, у близини шуме и реке, у истуреном одељењу, у лепој ушушканој згради, с мањим одељењима, где сам у правом смислу могла да раширим крила и градим неки свој приступ настави, слободнији, креативнији, пријатнији.
Заступник сам идеје о демократизацији школства, да свако дете, без обзира на место становања, порекло, социјалне услове, има право на квалитетно образовања и да се вредност једне образовне установе не мери адресом на којој се налази, звучношћу имена и старином, већ, пре свега – како се у њој ради и колико смо ми као наставници посвећени свом позиву. Дванаест година радим на селу и кад сам имала прилике да се примакнем ближе граду, задржала ме је пријатна атмосфера у којој сам заправо имала пуну радну и креативну слободу.
Шта је то што бисте, када бисте на кратко имали утицај на то у ком правцу обликовати наш образовни систем, одмах променили у њему?
Не могу замислити себе у улози неког ко системски одлучује јер сматрам да је огромна одговорност бити у тој позицији. То негде превазилази мене као личност – ја сам особа методичке теорије и праксе, не видим се у руководећем положају у било ком облику.
Оно што бих волела да променим из угла наставника-практичара јесте обим административних послова, којих је из године у годину све више, и где често потрошимо снагу, време, енергију… Такође, потребно је радити на поверењу између наставника, стручних сарадника, управе школе, ученика, родитеља – поверење у стручност је оно што ствара позитивну климу, без учесталих притисака, пријава, мешања у рад, урушавања дигнитета наставничке струке.
Рад под тензијом одбија младе да се баве овим послом, а тензија се ствара често тамо где јој и није место или где није примерена. Такође, треба вратити поштовање као важну реч, јер је поштовање темељ сваког доброг, чврстог и трајног односа.
Бавите се савременим методама наставе, а велики број ваших колега и даље је веран традиционалном начину рада. Који су то облици наставе и не само наставе, већ уопштено рада са децом, који дају најбоље резултате?
Мислим да је добар баланс традиционалног и модерног најделотворнији пут за остваривање наставних циљева и задатака. У настави матерњег језика читање, писање, повезаност са говором и текстом, као и дијалог и дискусија увек ће чинити окосницу предмета. Пошто радим са децом, а у дечјој је природи игра, сматрам да је примена игре у настави један од важних сегмената, али наставно сврховито и осмишљено.
Живимо у 21. веку и е-алати дају нам мноштво раскошних могућности за дигитално учење, али и њих би ваљало балансирати и сврсисходно уградити у наставни процес. Мобилни телефони су мале покретне енциклопедије, пуне занимљивих података, аудио и видео записа из којих се може учити, али ученике треба подстаћи да разумеју тачне од нетачне информације, да критички процене дигитални садржај, али и да поред електронских и звучних књига, сврате у школску библиотеку и осете душу тзв. “папирних издања”.
Бити само традиционалан значи бити неосетљив за време у коме живимо, а базирати наставу само на модерном значи лишити се проверено добрих решења која имају универзалну вредност. Дакле – дијалог и синтеза традиционалног и модерног.
Директан рад са децом је ваш основни посао, али радите и много других ствари. Између осталог, аутор сте уџбеника и приручника намењених наставницима српског језика. Шта је оно што у настави овог предмета сматрате најважнијим? А уопштено у раду са децом?
Коаутор сам низа приручника за наставнике, аутор и реализатор семинара, уредник електронског стручног часописа “Практичар” у коме наставници, стручни сарадници и васпитачи могу објављивати своје радове, тренутно радим на читанци и радној свесци за пети разред које ће, надам се, бити ускоро акредитоване и дати леп допринос настави мог предмета.
Но, све то је проистекло из рада у учионици и љубави према методици наставе и ако неко моје искуство користи другим колегама, сматрам да сати пред рачунаром поделе и размене креативних идеја нису били узалуд. Мој предмет учи нас богатству казане и писане речи, лепо говорити, не плашити се писања и књига и стећи једну лепу општу културу, етичке и естетичке вредности.
Уопштено, у раду с децом, важно је развијати узајамно поштовање, разумевање и емпатију, одвојити ученика као личност од оцене коју има у дневнику, открити његове снове и интересовања, дати му подстицај да их оствари. Сјај у очима и потенцијали који имају и тим годинама треба подржати, сваки појединац у нечему је изузетан – неко ће сјајно поправљати аутомобиле, неко сања да вози шофер, буде фризер, неко се види у белом мантилу са стетоскопом око врата, неко у својој глави пројектује куће или свира у оркестру.
Чујемо врло често критике на рачун наставног плана и програма. Оне су много гласније у вишим разредима, али има их и на тему градива у нижим. Да ли су програми прилагођени деци и шта би ту требало мењати?
Програми, овакви каквим их сад затичемо, преобимни су за број часова српског језика и књижевности. Промена програма наставе и учења је било неколико откако радим. Квантификација градива доводи до прелетања наставних садржаја, без довољно часова за обнављање, утврђивање и систематизацију. Од шуме не видимо дрво, плитко и површно обрађујемо текстове који захтевају помно читање, ангажовање вештина читања и разумевања текста, при обради књижевних дела, више идемо на тематско-мотивску, а мање лингвостилистичку анализу, која би отворила више простора за унутарпредметно повезивање језика и књижевности.
Приликом измене наставних садржаја, сматрам да би на неком репрезентативном узорку ваљало испитати наставнике из праксе поводом рецепције појединих књижевних дела, шта има добру рецепцију, а шта променити, освежити, иновирати и у ком је узрасту најделотворније обрадити одређене граматичке појмове. О томе сам, кад је реч о прози за децу и младе, писала у својој докторској дисертацији “Књижевност за децу и младе у старијим разредима основне школе”; анкетирање 200 наставника и 650 ученика из целе Србије дало је занимљиве и корисне увиде о програмима наставе и учења који су били претходно на снази, али и неким новинама које је увео текући Програм наставе и учења.
Програмске измене треба радити пажљиво, студиозно и тимски, али уз испитивање и уважавање мишљења практичара, оних који свакодневно раде те садржаје са децом и могу проценити шта се добро прима, а шта не у учионици.
Шта сматрате најозбиљнијом слабошћу, а шта предношћу нашег образовног система?
Наш образовни систем треба уредити не према неким некритички преписаним страним моделима, иако из туђих искустава можемо узимати оно што се код нас може примити. Треба пре свега гледати која се то образовне стратегије могу ефикасно овде применити, које ће бити савремене и подстицајне, али у складу с нашим духом, темпераментом, традицијом, поднебљем.
Деца много времена проводе у школи, имају велики број часова у распореду, и то обиље садржаја и времена у школи није мотивишуће за учење код куће и игру. Друго, пракса је показала да све оно што се не оцењује, за децу нема вредност нечега око чега се треба потрудити. Скала оцена од 1 до 5 такође је мала да изрази варијације у постигнућу – нису све петице исте, а нису ни двојке.
Много администрације, много формализма. Много школског насиља, осећања небезбедности, што је после 3. маја кулминирало. Много нереалних очекивања шта је све у домену наставничког посла, много нестручног мешања у наставнички посао. Много нејасноћа у сложеним процедурама и правилницима. Све то често буде превише и преплави човека који се даје. Искусне колеге одлазе из образовања, младих наставника је све мање, долазимо до дефицита наставника за поједине предмете, мало студената студира наставничке факултете…
Предност лежи у добрим идејама, посвећеним наставницима, креативности, ширини образовања које наши ученици могу да стекну. И у својој школи, и сарађујући с колегама у пројектима које сам поменула, видим једну маштовиту, разиграну бујицу идеја, имам заиста велико задовољство да кроз директне и индиректне сарадње и размене идеја видим да ту има још много појединаца који воле свој посао и дубински промишљају наставу и то ме одржава и јача кад посустанем. Грађење мреже креативне сарадње оно је најбоље што тренутно имамо, али то не треба да остане само на даровитим појединцима који се међусобно препознају.
Наши ђаци и даље освајају бројне међународне награде, добијају стипендије и лако се инфилтрирају у образовне системе широм света. И то је одлично. Али, задовољство у раду и учењу је нешто од чега смо далеко. Осећај пријатности у школи. Осећај јасно постављених правила. На томе треба радити убудуће.