Почетак је септембра. Надлежни предвиђају и захтевају мирну школску годину. Мало обећавају, мало прете, мало се праве да не виде, статистиком затрпавају стварну гомилу проблема. Испод тога тече нови круг пацки за наставнике који су били у штрајку и обустави. Плате за јули и август, месеце годишњих одмора, знатно су умањене. Кажу, тако је по закону. Скида се накнада за разредно старешинство и узима просек примања из претходне године. Јер у току одмора ниси разредни, то ти дође као бакшиш у време наставе, а овај просек се свети и без штрајка, довољан је одлазак на боловање.
Али, ради бољег разумевања, вратимо се уназад. Били су штрајкови и обуставе. Уз подршку да се истраје за добро свих нас. Онда су укинуте плате, један месец, па други. Наставници су се вратили за катедру. Подршка је сада изостала, разумевање је било умерено. Онда су надлежни захтевали надокнаду наставе, па су свакоме ко је ту форму испунио, вратили закинуто. Међутим, било је и оних који нису пристали да ту надокнаду спроведу на овај начин, да поуписују неодржано, сажму, испуне форму и школској управи врате пољуљано достојанство. Радили су са својом децом убрзаним темпом, раздвојили битно од небитног, реализовали програм на просечном нивоу, али часове нису уписали. Чинило им се да би тако поништили све оно за шта су се у претходном периоду залагали. Мислили су да би тако дали легитимитет школској години која није била регуларна и потписали предају пред наредбодавцима које више интересује форма од суштине, више уписани час од дечијег знања. Ови наставници су трајно остали без плате, а сад, када се све то обрачуна као годишњи просек, опет су на губитку.
Међу тим наставницима сам и ја. Размишљала сам: ако сам се већ бунила, ако сам претрпела линч и увреде, ако сам остала без плате, ако сам све то преживела из неког вишег интереса, нећу да се повучем, нећу да упишем часове и правим се као да ништа није било. Не би ми била мирна савест. Био би то пораз, пре свега пораз савести, морала, части. Нисам осудила и не осуђујем ни сад оне који су то урадили. Свако има своје разлоге. Ја не могу. Хоћу мирно да спавам. Имам моралну сатисфакцију. Знам да сам у праву и то ми не може нико одузети.
И онда је дошао септембар у коме су ми поново узели део плате. Поново ме понизили, подмукло и безобразно. Али законски. Следеће године ми следује јубиларна награда за 35 година радног стажа. Пошто нисам члан државно признатог синдиката који нас је својевремено издао и на тацни испоручио, добићу само пола. Али законски. И ја сад више не могу мирно да спавам. Ово друштво се доследно постарало да ми одузме и последњу одбрану од бесмисла: моралну сатисфакцију. Њоме сам се целог века бранила. Сад више ни то немам. И нећу да имам. Доста је!
Јер… васпитан си да радиш поштено. Трудиш се са амбицијом визионара, међутим, нема се куд. На крају месеца сви исто вреде. Али ти настављаш јер имаш моралну сатисфакцију да си чист. Мирно спаваш.
Научило те на студијама интелектуалној скромности. Поштовању научних ауторитета, уважавању више стручности. А онда се уз тебе наместе бивши лоши ђаци са дипломама сеоских универзитета које си гледао како полажу по неколико испита дневно и убијају две академске године у пар месеци. Стичу исто звање. Више ни потврду за куповину преко административне забране неће да узму без тог звања, али ти имаш моралну сатисфакцију, јер ти знаш ко си и знаш шта знаш, па ћутиш, хоћеш мирно да спаваш.
Гледаш око себе нагло обогаћене, бахато пролазеће, знаш шта раде или само наслућујеш. Слушаш их као сричу, како се фрљају и брукају, па се сећаш своје породице, пребрајаш све испите које сте укупно положили, поносиш се школованим говором и стеченим манирима. Имаш моралну сатисфакцију док са чежњом посматраш преплануле фигуре по тропским рајевима, док се чудиш множини квадрата у којима живе.
Научили те да своје рачуне плаћаш и никоме не дугујеш. Своју кућу зидаш легално, издишеш због такси и прописа, али газиш даље као савесни грађанин. А онда држава неплатишама отпише дугове, а дивљу градњу произведе у прописану. Ти видиш да си магарац, али не знаш другачије. Ти хоћеш мирно да спаваш јер си измирио све што је до тебе.
Е, ја више нећу мирно да спавам. И не могу. Бриде ми дланови од пацки, а образи од понижења. Боле ме очи од гледања у неправду. Досадило ми је да се позивам на част и поштење.
Морална сатисфакција је за губитнике, кажу. Неспособност да се усагласиш са реалним. Дилувијални ген. Фосил у породичној витрини. Ту поруку шаље ово друштво. Оно каже: учлани се у синдикат, шта те брига… ишпартај како ти нареде, ниси луда… сагни главу, мисли на себе… ћути, може бити и горе… шта хоћеш, увек је тако било. Не вреди, не могу. Од сада и нећу. Јер ја сам професор. Моја дужност је да својој деци покажем шта је исправно, не само речима. Бесна сам. Нека се види. И чује. Сада ово више није морална сатисфакција, већ борба за достојанство.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца