Početak je septembra. Nadležni predviđaju i zahtevaju mirnu školsku godinu. Malo obećavaju, malo prete, malo se prave da ne vide, statistikom zatrpavaju stvarnu gomilu problema. Ispod toga teče novi krug packi za nastavnike koji su bili u štrajku i obustavi. Plate za juli i avgust, mesece godišnjih odmora, znatno su umanjene. Kažu, tako je po zakonu. Skida se naknada za razredno starešinstvo i uzima prosek primanja iz prethodne godine. Jer u toku odmora nisi razredni, to ti dođe kao bakšiš u vreme nastave, a ovaj prosek se sveti i bez štrajka, dovoljan je odlazak na bolovanje.
Ali, radi boljeg razumevanja, vratimo se unazad. Bili su štrajkovi i obustave. Uz podršku da se istraje za dobro svih nas. Onda su ukinute plate, jedan mesec, pa drugi. Nastavnici su se vratili za katedru. Podrška je sada izostala, razumevanje je bilo umereno. Onda su nadležni zahtevali nadoknadu nastave, pa su svakome ko je tu formu ispunio, vratili zakinuto. Međutim, bilo je i onih koji nisu pristali da tu nadoknadu sprovedu na ovaj način, da poupisuju neodržano, sažmu, ispune formu i školskoj upravi vrate poljuljano dostojanstvo. Radili su sa svojom decom ubrzanim tempom, razdvojili bitno od nebitnog, realizovali program na prosečnom nivou, ali časove nisu upisali. Činilo im se da bi tako poništili sve ono za šta su se u prethodnom periodu zalagali. Mislili su da bi tako dali legitimitet školskoj godini koja nije bila regularna i potpisali predaju pred naredbodavcima koje više interesuje forma od suštine, više upisani čas od dečijeg znanja. Ovi nastavnici su trajno ostali bez plate, a sad, kada se sve to obračuna kao godišnji prosek, opet su na gubitku.
Među tim nastavnicima sam i ja. Razmišljala sam: ako sam se već bunila, ako sam pretrpela linč i uvrede, ako sam ostala bez plate, ako sam sve to preživela iz nekog višeg interesa, neću da se povučem, neću da upišem časove i pravim se kao da ništa nije bilo. Ne bi mi bila mirna savest. Bio bi to poraz, pre svega poraz savesti, morala, časti. Nisam osudila i ne osuđujem ni sad one koji su to uradili. Svako ima svoje razloge. Ja ne mogu. Hoću mirno da spavam. Imam moralnu satisfakciju. Znam da sam u pravu i to mi ne može niko oduzeti.
I onda je došao septembar u kome su mi ponovo uzeli deo plate. Ponovo me ponizili, podmuklo i bezobrazno. Ali zakonski. Sledeće godine mi sleduje jubilarna nagrada za 35 godina radnog staža. Pošto nisam član državno priznatog sindikata koji nas je svojevremeno izdao i na tacni isporučio, dobiću samo pola. Ali zakonski. I ja sad više ne mogu mirno da spavam. Ovo društvo se dosledno postaralo da mi oduzme i poslednju odbranu od besmisla: moralnu satisfakciju. Njome sam se celog veka branila. Sad više ni to nemam. I neću da imam. Dosta je!
Jer… vaspitan si da radiš pošteno. Trudiš se sa ambicijom vizionara, međutim, nema se kud. Na kraju meseca svi isto vrede. Ali ti nastavljaš jer imaš moralnu satisfakciju da si čist. Mirno spavaš.
Naučilo te na studijama intelektualnoj skromnosti. Poštovanju naučnih autoriteta, uvažavanju više stručnosti. A onda se uz tebe nameste bivši loši đaci sa diplomama seoskih univerziteta koje si gledao kako polažu po nekoliko ispita dnevno i ubijaju dve akademske godine u par meseci. Stiču isto zvanje. Više ni potvrdu za kupovinu preko administrativne zabrane neće da uzmu bez tog zvanja, ali ti imaš moralnu satisfakciju, jer ti znaš ko si i znaš šta znaš, pa ćutiš, hoćeš mirno da spavaš.
Gledaš oko sebe naglo obogaćene, bahato prolazeće, znaš šta rade ili samo naslućuješ. Slušaš ih kao sriču, kako se frljaju i brukaju, pa se sećaš svoje porodice, prebrajaš sve ispite koje ste ukupno položili, ponosiš se školovanim govorom i stečenim manirima. Imaš moralnu satisfakciju dok sa čežnjom posmatraš preplanule figure po tropskim rajevima, dok se čudiš množini kvadrata u kojima žive.
Naučili te da svoje račune plaćaš i nikome ne duguješ. Svoju kuću zidaš legalno, izdišeš zbog taksi i propisa, ali gaziš dalje kao savesni građanin. A onda država neplatišama otpiše dugove, a divlju gradnju proizvede u propisanu. Ti vidiš da si magarac, ali ne znaš drugačije. Ti hoćeš mirno da spavaš jer si izmirio sve što je do tebe.
E, ja više neću mirno da spavam. I ne mogu. Bride mi dlanovi od packi, a obrazi od poniženja. Bole me oči od gledanja u nepravdu. Dosadilo mi je da se pozivam na čast i poštenje.
Moralna satisfakcija je za gubitnike, kažu. Nesposobnost da se usaglasiš sa realnim. Diluvijalni gen. Fosil u porodičnoj vitrini. Tu poruku šalje ovo društvo. Ono kaže: učlani se u sindikat, šta te briga… išpartaj kako ti narede, nisi luda… sagni glavu, misli na sebe… ćuti, može biti i gore… šta hoćeš, uvek je tako bilo. Ne vredi, ne mogu. Od sada i neću. Jer ja sam profesor. Moja dužnost je da svojoj deci pokažem šta je ispravno, ne samo rečima. Besna sam. Neka se vidi. I čuje. Sada ovo više nije moralna satisfakcija, već borba za dostojanstvo.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca