Она је осмислила начине на које љубав према књижевности преноси ученицима који се школују за возаче, наутичаре, транспортне техничаре и друге смерове Саобраћајне школе. Поред тога, а можда и важније од самог предмета, са њима разговара о многим животним темама, слуша их, пружа им поверење и емоцију. Зато не чуди што је једна од омиљених професорки, која ђацима није само предавач, него и пријатељ.
Јасмина Бјелица рођена је у Новом Саду 1970. године, где је завршила основну и средњу школу, а потом и студије Српске књижевности и језика. За двадесет година радног стажа кратко је предавала у Економској школи, потом је путовала у Тител, да би испуњење своје професионалне мисије пре петнаестак година започела у Саобраћајној школи „Пинки“ у Новом Саду. Најпре је радила у школској библиотеци, где је заједно са колегиницом направила неформални клуб за ђаке, при којем су се дружили и организовали догађаје попут шаховских турнира. Библиотека није била само место где се узима лектира, већ су ученици осетили толику слободу да су долазили да поразговарају и о лепим догађајима и о проблемима. Убрзо јој се указала могућност преласка у наставу, где изналази изванредне начине да са ђацима комуницира не само о школском градиву, већ и о свему другом. Тренутно је и разредни старешина одељењу V32, који похађају будући возачи моторних возила.
– Ја децу волим и та љубав се осети. Ђацима кажем да су они моја „школска деца“, а да су код куће моја „кућна деца“, којих иначе имам четворо. Мислим да та љубав решава све проблеме и препреке које се појављују, те да је први услов доброг функционисања са њима. Ученици осете енергију професора кад уђе на врата учионице, а ја увек улазим са осмехом и обраћам им се речима: „Где су моји лептирићи, мачићи, пилићи…“. Деца су, што би рекли филозофи, неисписана табла, а када кренеш са искреном емоцијом, ту не може да буде промашаја – каже Јасмина за портал Мој Нови Сад.
Посебан изазов су јој ученици којима је, из различитих разлога, додељен епитет проблематичних, те се непрестано труди да да допре до њих и, како каже, полази јој за руком да их „припитоми“.
– Разумем их и кад не ураде домаћи, кад им се спава, кад им је досадно… Али онда им тражим да и они разумеју моју жељу да им пренесем знање и да уживају у мом предмету. Да би уживали, морају да ме слушају, а то заиста и раде, јер и ја слушам њих. Говорим да се морамо разумети и комуницирати и да би мој час био нула да нема њих. Стално им дајем на значају, јер морају да знају колико су важни. Похвала је врло делотворна – описује свој приступ вољена професорка
Једна од „цака“ коју употребљава код незаинтересованих ученика, као и оних које бије глас да су проблематичног понашања, јесте да им да да оцењују домаће задатке. Према њеним речима, када им поклони поверење и покаже им да их уважава и да им верује, у њима буди савест и доброту. Када их у том смислу охрабри, то их разоружа, па се чак дешава и да сами себи дају минус за неурађен домаћи, јер не желе да је изневере.
Без обзира на чињеницу да је ово ера савремене технологије, наша саговорница на часовима преферира оловку и свеску. Инсистира на писању и домаћим задацима, јер сматра да тако много тога остаје у глави.
– Садашње генерације ђака су пренатрпане информацијама које су брзе, кратке и препуне слика. Зато избегавам да правим онлајн презентације, јер ми је жеља да књижевност заиста разумеју, да им на часу прочитам неко дело и да их питам шта о томе мисле, да искажу емоцију. Деца генерално имају све лошији фонд речи и начин изражавања. Управо зато форсирам разговор – додаје Бјелица.
Још један детаљ по којем се њени часови разликују од уобичајених је што их понекад изведе из учионице. С пролећа или ране јесени, када је лепо време, уз дозволу одржи час у Дунавском парку или на кеју. Овакви часови показали су се као изузетно инспиративни за ђаке.
– Када обрађујемо романтизам, водим их у романтичарску шетњу по граду, па обилазимо споменике Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Змају и Лази Костићу. Њима поделим задатке, обично реферате о песницима и изражајно читање песама. Буде изузетно лепо. Наравно, успут грицкамо кокице или сладолед и шалимо се. У Дунавском парку су имали и писмени задатак, са темом шта виде око себе и никад нисам добила боље радове – присећа се ова Новосађанка.
Њени ђаци неће заборавити ни час на кеју, где је професорка за сваког од њих смислила другачију тему, инспирисану нечим што су тог момента видели на лицу места.
– Ученица која се загледала у графит прекопута кеја добила је тему „Ана волим те“, друга која је коментарисала баку и деку који се држе за руке писала је на наслов „Још увек се воле“, док је задатак ученице која је купила сладолед био да пише управо о њему. „Да може да прича, шта би ми испричао“ гласио је наслов за дечка који се сажалио на напуштеног пса. Они буду толико срећни на тим часовима да их после данима препричавају, а када прегледам саставе, будем позитивно шокирана шта деца у такозваној „каубојској“ школи могу да изнесу, колико имају емпатије и љубави и како зрело размишљају – истиче наша саговорница.
Не пропушта ни прилике да своје ђаке води на неке лепе догађаје, као што је новосадски фестивал књиге НОФЕК, где је прошле године водила чак четири одељења. Након што су са пажњом одслушали концерт, стрпљиво су чекали у реду да добију стихове које је на лицу места писала једна млада дама, а које су наменили својим мајкама, сестрама, девојкама, другарима… Њихово интересовање за писану реч, а потом и одушевљење, изненадило је све присутне.
– Све то доказује да та деца у себи имају емоцију, мисао и енергију, само их треба раздрмати. Срећом, ја сам на часовима врло гласна, доста гестикулирам и мењам боју и тоналитет гласа када им нешто интерпретирам, практично глумим. Када видим да су се мало уморили или су поспани, нађем начин да их „разбудим“ и вратим на тему. Један ученик ми је рекао да му је на мојим часовима као на позоришној представи – уз осмех смех прича Јасмина.
Један ученик ми је рекао да му је на мојим часовима као на позоришној представи
Ипак, теме из области књижевности нису једине на које разговара са младима којима предаје. Неретко разговарају и о другим, свакодневним животним темама. Будући да поједина књижевна дела садрже и пуно еротике, неминовно је да на тапету некада буду и, још увек, табу теме, као што су сексуални односи.
– Бора Станковић, Васко Попа и многи други књижевници у својим делима обрађују мушко-женске односе, па и оне телесне. У почетку се ђаци обично смеју, али убрзо кренемо да разговарамо врло озбиљно. Такође смо на ту тему дискутовали и након што су им из Омладине ЈАЗАС-а одржали предавање, где сам им испричала своју искрену причу о одговорном понашању и чувању здравља – наводи професорка.
Док није почела пандемија, ентузијастична професорка редовно је водила ђаке и у Београд, на сајмове књига и аутомобила, у зоолошки врт и по музејима. У слободно време умеју заједно уживају у луна парку, седну на пиће и ћаскају. Сваку посету знаменитостима искористи да их додатно едукује, а још у аутобусу им исприча занимљивости о местима које ће посетити. Након тога направи квиз знања и као награде им подели ситнице које унапред купи.
– Да би освојили награде у квизу, морају да одговоре ко је написао „Антигону“ и слично. После квиза заједно певамо, а већ сви знају да за мене обавезно мора да се отпева „Цесарица“. Одлазили смо и на клизање, у биоскоп или у позориште. Увек воле са мном да иду и на екскурзије, где се понашају сјајно и никада нисам имала проблема какве помињу многе колеге из других школа, а довољно је само да их подсетим на одговорност за сопствено понашање. Из свега тога закључила сам да деца воле да се друже са професорима, прија им кад им се професор приближи.
Интересантно је да кад детету даш срце, колико год да се смејемо или шалимо, оно никада неће прећи границу. Заиста ме поштују. Када унесем своју енергију, ја знам да они не могу да буду другачији него савршени – уверена је наша суграђанка.
Из разлога што млади данас све мање читају, а посебно избегавају штива са позамашним бројем страна, ова професорка се труди да нађе начине на које ће их подстаћи да ипак прочитају лектиру.
– Заинтересује их када књигу обрадимо кроз животна питања. Рецимо, када радимо „Ану Карењину“, причамо о томе шта значи брак, превара, љубав, поштовање, страст… Дешава се да неки од њих тек након тих разговора прочитају лектиру, јер их тек тада заинтригира. Или им дам задатак да прочитају бар првих неколико глава, таман до кулминације, потом разговарамо, а онда сами пожеле да сазнају шта се даље догодило. Увек им дам прилику да искажу своје мишљење и увиђам да имају потребу да разговарају. Ранијим генерацијама сам умела и да поделим улоге из романа, након чега правимо дебату у којој они бране свој лик, али морају да употребљавају аргументе. То их је одушевљавало – дели са нама неке своје „цаке“ са часова.
Ученицима излази у сусрет и уколико желе да обраде неку књигу која се не налази на списку лектира, па ће тако у наредном периоду, по жељи једног момка, разговарати о књизи која садржи бајке браће Грим, али из угла патуљака.
– Један ученик ме је оставио без текста својим запажањем при обради „Хамлета“. Наиме, закључио је да је Хамлет поставио погрешно питање „Бити или не бити“, а да је уместо тога требало да пита „Како бити“, јер тиме не би оставио могућност за страдање. Дакле, могуће је да некад преокрену и моје виђење књижевног дела. Зато ништа више не очекујем, него са узбуђењем ишчекујем како ће тећи час. Тада нема разочарања и сваки час је добар час – тврди професорка коју деца и на одморима задржавају да попричају са њом.
Иако се многи наставници након часа осете исцрпљено, она тврди да је у школи свакодневно прожима осећај задовољства и блаженства, те стога верује да неки боље плаћен посао никада не би могао да јој надокнади инјекцију привржености, труда и поштовања коју добија баш од својих ђака.
– Умем да им кажем да уз њих никад нећу остарити, да су они мој еликсир младости. Осим тога, сваке године идем на екскурзије и изнова „матурирам“. Уживам да их посматрам тако младе, лепе и дотеране на матурским вечерима и обавезно идем од стола до стола, седнем, наздравим и поразговарам са њима о томе како им је било у школи и шта ће да раде. То је круна свих наших дружења и односа који смо успоставили претходних година, у којима доминира обострано поштовање и пријатељство – са поносом истиче Јасмина.
Када професор заиста воли свој посао, као што је то случај са нашом саговорницом, то несумњиво оставља значајан траг у сећањима многих генерација. Тако се стварају оне лепе успомене на школовање и период стасавања, одрастања и формирања личности. Истина је да је за то неопходно пуно енергије и воље, али, на срећу, постоје и овакви професори, па није необично кад ученици тврде да их – обожавају.
Забележила: Светлана Богићевић
Фото: Александар Јовановић/mojnovisad.rs, приватна архива Јасмине Бјелице
Извор: Мој Нови Сад