Proleće u našem kraju
Konačno je u unaš kraj stigo dugo očekivano proleće. Svojim dolaskom probudilo je usnulu prirodu idonelo nove mlade živote. Nagovestilo je da zimi ovde više nema mesta.
Velika zlatna lopta ispliala je na površinu plavog vira i toplim zracima pomilova prvo vrhove brda, a zatim polja i doline. Siđe preko livada, pa se na izvoru, zlatnim rukama umi. Vrati se, potom, na nebo i pramenovima kose izmami životnje iz skrovišta. U grlima ptica svanula je prelepa pesma o proleću. Zečići su razigrano nosili krunice šarenog cveća i ukrašavali svoje jazbine. Vredni mravi kao da su jedva čekali prve lepe dane da krenu na posao. Zujeći krilcima sletele su sa cveta na cvet neumorne pčelice. Nisu propuštale ni jedan. Skupljale su polen i kao da su se takmičile sa mravima ko je vredniji. Latice cvetova bi pživele, poletele i vinule se u visine. To su bili šareni leptirići.
More zelene nabujale trave njihao se na blagom povetarcu. Iz nje su stidljivo virile glavice prvih vesnika proleća. Šapatom su tiho probudile i ostalo cveće da zajedno izatkaju šareni ćilim proleću. Prvo stidljivo, a zatim smelo obojile su šumarke novom bojom koja donosi radost i sreću.
Njihov s emiris daleko širi.
Ne znam za ostale, ali meni je jedno od najdražih i najmilijih godišnjih doba proleće.
