Često se pitamo da li se u ovom društvu bilo koje zanimanje može nazvati uglednim. Čini se kao da ne postoji ta profesija koja nije izložena omalovažavanju i ponekad i neopravdanim kritikama. I uvek se čini da je baš to zanimanje, baš zanimanjem kojim se mi bavimo poniženo u društvu. Nedovoljno motivisani, nedovoljno plaćeni, nedovoljno cenjeni… Zašto je to tako?
Ono što je većini ljudi, različitih profesija, zajedničko su sledeće rečenice – “Radio – ne radio isto ti dođe!“, “Problem je u sistemu!”, “Daleko smo mi od uređenog društva“ itd. Zamislite sad jednu ženu domaćicu koja kaže “Sredila kuću ili ne, to ne primećuje niko!“, “Da imam dvorac – sve bi ovde blistalo!“, “Nikad neću imati dvorac pa zašto i da sređujem ovaj skroman dom koji je daleko od dvorca!“. I tako, pošto je konstatovala da nema dvorac i da, radila – ne radila isto joj je, ode kod komšinice na kafu da dobro iskritikuje one koji brišu prašinu koju niko ne vidi, koji vredno sređuju svoj dom a da to niko ne ceni, čije kuće blistaju a da za to nisu dobili nikakvu podršku ni nagradu. Još će im pripisati sve to na sopstvenu štetu jer treba da se takve žene solidarišu sa njom jer kad svi konstatujemo da je grozno što nemamo uređen dvorac biće nam sigurno mnogo lakše! Upravo to je ta iskrivljena percepcija i možda se tu negde krije rešenje kako da sagledamo stvari na jedan realan i zreo način.
Kako motivišemo decu, bilo da smo roditelj ili prosvetni radnik? Da daju sve od sebe, da daju koliko mogu od sebe. Ako se grupa dece trudi, ističe ili postiže zapažene rezultate, kako motivišemo ostalu decu? Da li ih učimo se ugledaju na ove koji se trude ili ih učimo da je njihovo nedovoljno zalaganje opravdano? Ako dete trpi nepravdu, kako ga motivišemo? Da digne glas protiv na jedan razuman i prihvatljiv način poštujući instance ili da prihvati da bude zlostavljano od starijih, a da svoje nezadovoljstvo pokaže na mlađim ili na autoritetima uvredama preko društvenih mreža? Da li je onda sa naše strane licemerno što to ne primenjujemo na ličnom primeru? Zašto, jednostavno, ne primenimo u svojoj praksi ono čemu učimo decu.
Kao prosvetni radnik, smatram da ovo zanimanje nikad u ovom društvu nije imalo onaj ugled koji zaslužuje. U poslednje vreme situacija se čak mnogo i pogoršala. Jako loši, podrugljivi i neprimereni komentari o našoj profesiji mogu se sve češće čuti. Sve više izuzetnih prosvetnih radnika menja zanimanje jer im je teško da se nose sa svim nepravdama i pritiscima. Više puta sam i sama oštro odreagovala u odbranu svoje profesije. Onda sam shvatila da trošim energiju na nešto što je besmisleno – stav ljudi o nama nikad ne možemo promeniti nekom verbalnom odbranom (iako nekad treba odreagovati) nego sasvim suprotno i mnogo bolje – DAVANJEM NAJBOLJEG OD SEBE. Ignorisanje zlonamernih komentara pomaže nam da fokusiramo svoju kreativnost na bitne stari a davanjem najboljeg od sebe postajemo bolji u svom poslu, usavršavamo svoje kompetencije i osetimo zadovoljstvo u radu. Kad sam to shvatila, to se odrazilo i na kvalitet mog rada a neminovno za tim usledile su i mnogobrojne nagrade i priznanja za rad.
Odbrani časti i dostojanstva svoje profesije želim da pristupim na jedan drugačiji način i da ovaj članak posvetim svima onima koji časno, dostojanstveno i sa puno ljubavi rade svoj posao. Krenuću od onih najboljih kolega, od onih na koje se treba ugledati u stuci. Nedavno je završeno takmičenje za najbolje edukatore Udruženja ,,Živojin Mišić“. Sedam godina zaredom, oko desetak kolega dobije tu čast da budu proglašeni za najbolje edukatore. Kada pročitate biografiju tih kolega, zaista je zadivljujuće koliko su postigli u svojoj karijeri i koliko energije i elana imaju u sebi. Nastavnici likovnog nije smetala nastava na daljinu da bude kreativna. Nastavniku engleskog jezika nije smetao rad u seoskoj školi, nedostatak sredstava i specifični uslovi rada u takvom okruženju da ostvari izvanredne rezultate i pokaže inventivnost. Nastavniku biologije nije smetalo što kamere nisu njegovo prirodno okruženje da osmisli takve časove koje su sa velikom pažnjom pratili kako njegovi učenici tako i roditelji. Vrlo rado sam pogledala izjave koje su dali za razne medije i nisam čula ni od jednog među njima da je istakao sistem, nedostatak sredstava, loš sastav odeljenja, i slično kao prepreku u svom radu. Naravno da im u manjoj ili većoj meri to sve smeta kao i svima nama, ali oni svoju energiju nisu fokusirali na ono što ne mogu veća NA ONO ŠTO MOGU, oni ne bacaju energiju prosipajući kritike drugim kolegama po društvenim mrežama, već RADE NA SEBI.
Tačno je da čitav sistem funkcioniše tako da dolazi do brzog kažnjavanja a sporog nagrađivanja. Tačno je, nemamo dovoljno sredstava za rad. Tačno je i da radimo za veoma bednu platu. Ali je pogrešan način na koji se borimo protiv toga. Smatram da je efikasnije boriti se DAVANJEM PRIMERA DOBRE PRAKSE. Ne vredi povlačiti ljude za rukav, raspravljati se i dokazivati sve izazove sa kojima se suočavamo, već kao i u svemu – POKAZATI LIČNIM PRIMEROM. Ove kolege, kao i mnogo drugih kolega osvetlale su obraz našoj profesiji i smešno bi bilo da bilo ko ospori njihov rad. Istina, nemaju baš mnogo ,,lajkova“ na društvenim mrežama, a neki im i zameraju, jer – ,,čemu sve to?!“. Zar treba na to da se osvrću?!
Iz ovakvih svetlih primera možemo naučiti sledeće:
- Ja sam prosvetni radnik. Ja stvaram atmosferu i klimu za rad. Ja pišem scenario i ja sam režiser. Ja sam dovoljno kvalitetan, maštovit i kreativan, da raspolažem sa dovoljno sredstava za rad. Sve što mi nedostaje, a nužno je za moj rad, to kažem tamo gde treba, ali ne dozvoljavam da bilo koji nedostatak utiče na kvalitet mog rada.
- Efekti mog rada su vidljivi – i dobri i loši. Iako sam scenarista i reditelj, dovoljno sam zreo kao prosvetni radnik da shvatim da nisam nepogrešiv i da moj rad treba da bude evaluiran od svih aktera nastavnog procesa. Znam da razlikujem dobronamernu od zlonamerne kritike i imam dostojanstven odgovor na svaku kritiku.
- Cenim i poštujem rad drugih kolega. Solidarišem se i stajem u odbranu struke tako što PODRŽAVAM PRIMERE DOBRE PRAKSE i nedvosmisleno se ograđujem i javno ne podržavam loše primere “gurajući ih pod tepih“. Podržavanjem primera dobre prakse stičem ugled, ignorisanjem problema u praksi i ja gubim ugled u društvu.
- Imam dovoljno hrabrosti da izrazim nezadovoljstvo načinom na koji me tretiraju. Obraćam se na pravu adresu i borim za svoja prava. Nisam ni poslušnik “sistema“ ni “buntovnik“. Preispitujem okvir svoje delatnosti i stavljam to u realan kontekst. Ako ne menjamo “sistem koji je truo“ ličnim primerom i zalaganjem, blagovremenom reakcijom i odbranom svojih prava onda sam saglasan sa tim sistemom i licemerno ga osuđujem na pogrešnim mestima (društvenim mrežama).
- Nije bitno ko je direktor, ko je u eksternoj, ko je ministar sve dok me ne sputavaju da savesno i dostojanstveno obavljam svoj rad. Uvažavam i poštujem hijerarhiju ali imam svoj stav i svoje mišljenje koje sam u stanju dostojanstveno da iznesem.
I na kraju, naravno da imamo pravo da tražimo veću platu, da budemo nagrađeni za svoj dodatni angažman i rad, da imamo ugled kakav zaslužujemo pod uslovom da smo ispunili gorenavedene stavke. I još jedna bitna stvar, da bismo dali sve od sebe, naravno da treba da ukažemo nadležnima da postoje različite kategorije i da izuzetni treba da budu nagrađeni jer mora da postoji i taj vid motivacije. Sve dok jedan deo prosvete bude bio lokomotiva a ostali vagoni kojima smeta i lokomotiva i spoljašnje okruženje, naš ugled će biti ovakav kakav jeste. Na nama je da odlučimo da li ćemo pomoći lokomotivi ili ćemo se kao raštimani vagoni priključiti nekom smešnom sindikatu koji će se izboriti za nas višemesečnom oštrom retorikom i povećanjem od 3%, i to linearno!
Autor: Sanja Simić de Graf