Аутор Љубинка Боба Недић
У држави у којој се просветни радници разбољевају због хроничног стреса, недовољно квалитетне хране, немогућности да пригвире лековитој сланој води или планинској надморској висини бар једном годишње, у држави у којој се медицинска сестра постаје у најневероватнијим средњим школама које врше преквалификацију по критеријумима једноставнијим од оних када хоћете да постанете наносилац пене за бријање, премијер је одлучио да у најновијем наступу бриге брине баш о овим секторима. Али, догодине. Сада се опоравља од атентата.
Потпуно у складу са његовом бригом за образовање и најавом да ће наредна година бити у знаку просвете и здравства, ових дана велики број просветних радника није примио плату. Новчаници већ испошћени, најпре смањењем плате, а затим одбијањем новца због законског штрајка, по свој прилици могу још једино да рачунају на фотографије деце или чланова фамилије, испражњене кредитне картице и неки неплаћени рачун. Пара нема.
Већина запослених у просвети не размишља о годишњем одмору, многима су исекли струју, некима гас, а неки немају пара ни за лечење. О стамбеним кредитима да и не говорим. Они који не живе у универзитетским градовима а деца им стасала за факултете, вероватно ноћима не спавају док им срце полако побољева, а хронични стрес их тихо и подмукло гризе. За све су криви наши родитељи и њихова чувена „Учи, сине, школу, да сутра живиш као човек“. Мислим, држава није крива ни за шта, јер она нарочито брине о нама. Тако су казали на телевизији.
Оно што на телевизији нећете чути то је да средња школа из Мионице није добила плату због тога што шест дана дугује 1 085 динара. Рекла бих да се ради о пропусту рачуноводства, које није на време платило неки рачун. Стварно и није нека вест. Међутим, нећети чути ни то да зајечарске школе дугују око 17,5 милиона динара, а нишке преко 49 милиона. Ових дана плату нису добили радници 187 школа, које укупно дугују око 115 милиона динара.
Како? Зашто? Нису ваљда јели слонове и жирафе, колективно ишли на мезотерапију, водили супружнике у Милано, куповали комплетиће од 10 000 долара, или ешарпе од две хиљаде?!
Нису. Користили су струју, воду, грејање, телефон, интернет, куповали креде и фломастере, папир и тонере, средства за одржавање хигијене… Можда би поједини рачуни били мањи да није прописано зивкање родитеља телефоном за све и свашта, слање писама за свашта и све, штампање и копирање хиљада страна свега и свачега да би нас ШУ помиловала по глави.
Ко подмирује све те трошкове, с обзиром на чињеницу да школе нису доходовне организације и да могу имати само нешто мало сопствених средстава од ванредних испита (ону горе школу што преквалификује медицинске сестре не рачунам)?
Материјалне трошкове школа подмирују локалне самоуправе, што значи – општине на чијој се територији школе налазе. Наравно, оне неће бити кажњене због небриге, јер систем не предвиђа ту врсту чврсте обавезе и последице за неиспуњавање обавеза. Општинске бирократе су заштићене као свете краве! Њима је дозвољено да буду нестручни, неодговорни, неспособни, и ником ништа! Њихове плате за измишљена радна места стижу тачно у дан, а запослени у школама нека мало причекају и пасу траву у међувремену. И нека им расту камате на све неплаћене рачуне и заостале рате кредита.
То је та wин-wин ситуација у којој је добро држави и банкама, и само њима. То су та Потемкинова села која нам сервирају на чувеним конференцијама за новинаре, на којима нам много добро иде. То је оно кад те премијер похвали зато што подносиш личну жртву да би нам сутра свима било боље. То је оно кад је школа препуштена на милост полуписменим естрадним менаџерима на челу општина.
Срећом, нема места очају јер ће децембар 2015. бити много бољи од децембра 2014. године. Општи бољитак ће донети 3 000 радних места мање у просвети него што их је било. У пензију ће отићи 1 131 радник, министарство сматра да су 102 радника технолошки вишак али за отказе не предлаже никога, док Кори Удовички тражи да се отпусти још 1 767 запослених, преко оних што иду у пензију. При свему томе, министар изјављује да су спремне отпремнине за 1 000 запослених у просвети. Не брините што вам сада ништа није јасно. Никоме од нас није, али не треба да бринемо, јер за нас брине ОН. Њему је ваљда ова математика јасна. Он нас води у швајцарски модел, истина не животног стандарда, већ дуалног образовања. Јер Он се и у то разуме.
Очекујмо га у реклами за треш маргарин са слоганом „У све се меша!“.
А ви слободно пустите пренос заседања Скупштине и схватите шта је заиста тежак и одговоран посао, за који се прима преко 100 000 динара месечно. Слободно.
Текст објављен 22. 07. 2015. godine
Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.rs