Autor Ljubinka Boba Nedić
U državi u kojoj se prosvetni radnici razboljevaju zbog hroničnog stresa, nedovoljno kvalitetne hrane, nemogućnosti da prigvire lekovitoj slanoj vodi ili planinskoj nadmorskoj visini bar jednom godišnje, u državi u kojoj se medicinska sestra postaje u najneverovatnijim srednjim školama koje vrše prekvalifikaciju po kriterijumima jednostavnijim od onih kada hoćete da postanete nanosilac pene za brijanje, premijer je odlučio da u najnovijem nastupu brige brine baš o ovim sektorima. Ali, dogodine. Sada se oporavlja od atentata.
Potpuno u skladu sa njegovom brigom za obrazovanje i najavom da će naredna godina biti u znaku prosvete i zdravstva, ovih dana veliki broj prosvetnih radnika nije primio platu. Novčanici već ispošćeni, najpre smanjenjem plate, a zatim odbijanjem novca zbog zakonskog štrajka, po svoj prilici mogu još jedino da računaju na fotografije dece ili članova familije, ispražnjene kreditne kartice i neki neplaćeni račun. Para nema.
Većina zaposlenih u prosveti ne razmišlja o godišnjem odmoru, mnogima su isekli struju, nekima gas, a neki nemaju para ni za lečenje. O stambenim kreditima da i ne govorim. Oni koji ne žive u univerzitetskim gradovima a deca im stasala za fakultete, verovatno noćima ne spavaju dok im srce polako poboljeva, a hronični stres ih tiho i podmuklo grize. Za sve su krivi naši roditelji i njihova čuvena „Uči, sine, školu, da sutra živiš kao čovek“. Mislim, država nije kriva ni za šta, jer ona naročito brine o nama. Tako su kazali na televiziji.
Ono što na televiziji nećete čuti to je da srednja škola iz Mionice nije dobila platu zbog toga što šest dana duguje 1 085 dinara. Rekla bih da se radi o propustu računovodstva, koje nije na vreme platilo neki račun. Stvarno i nije neka vest. Međutim, nećeti čuti ni to da zaječarske škole duguju oko 17,5 miliona dinara, a niške preko 49 miliona. Ovih dana platu nisu dobili radnici 187 škola, koje ukupno duguju oko 115 miliona dinara.
Kako? Zašto? Nisu valjda jeli slonove i žirafe, kolektivno išli na mezoterapiju, vodili supružnike u Milano, kupovali kompletiće od 10 000 dolara, ili ešarpe od dve hiljade?!
Nisu. Koristili su struju, vodu, grejanje, telefon, internet, kupovali krede i flomastere, papir i tonere, sredstva za održavanje higijene… Možda bi pojedini računi bili manji da nije propisano zivkanje roditelja telefonom za sve i svašta, slanje pisama za svašta i sve, štampanje i kopiranje hiljada strana svega i svačega da bi nas ŠU pomilovala po glavi.
Ko podmiruje sve te troškove, s obzirom na činjenicu da škole nisu dohodovne organizacije i da mogu imati samo nešto malo sopstvenih sredstava od vanrednih ispita (onu gore školu što prekvalifikuje medicinske sestre ne računam)?
Materijalne troškove škola podmiruju lokalne samouprave, što znači – opštine na čijoj se teritoriji škole nalaze. Naravno, one neće biti kažnjene zbog nebrige, jer sistem ne predviđa tu vrstu čvrste obaveze i posledice za neispunjavanje obaveza. Opštinske birokrate su zaštićene kao svete krave! Njima je dozvoljeno da budu nestručni, neodgovorni, nesposobni, i nikom ništa! Njihove plate za izmišljena radna mesta stižu tačno u dan, a zaposleni u školama neka malo pričekaju i pasu travu u međuvremenu. I neka im rastu kamate na sve neplaćene račune i zaostale rate kredita.
To je ta win-win situacija u kojoj je dobro državi i bankama, i samo njima. To su ta Potemkinova sela koja nam serviraju na čuvenim konferencijama za novinare, na kojima nam mnogo dobro ide. To je ono kad te premijer pohvali zato što podnosiš ličnu žrtvu da bi nam sutra svima bilo bolje. To je ono kad je škola prepuštena na milost polupismenim estradnim menadžerima na čelu opština.
Srećom, nema mesta očaju jer će decembar 2015. biti mnogo bolji od decembra 2014. godine. Opšti boljitak će doneti 3 000 radnih mesta manje u prosveti nego što ih je bilo. U penziju će otići 1 131 radnik, ministarstvo smatra da su 102 radnika tehnološki višak ali za otkaze ne predlaže nikoga, dok Kori Udovički traži da se otpusti još 1 767 zaposlenih, preko onih što idu u penziju. Pri svemu tome, ministar izjavljuje da su spremne otpremnine za 1 000 zaposlenih u prosveti. Ne brinite što vam sada ništa nije jasno. Nikome od nas nije, ali ne treba da brinemo, jer za nas brine ON. Njemu je valjda ova matematika jasna. On nas vodi u švajcarski model, istina ne životnog standarda, već dualnog obrazovanja. Jer On se i u to razume.
Očekujmo ga u reklami za treš margarin sa sloganom „U sve se meša!“.
A vi slobodno pustite prenos zasedanja Skupštine i shvatite šta je zaista težak i odgovoran posao, za koji se prima preko 100 000 dinara mesečno. Slobodno.
Tekst objavljen 22. 07. 2015. godine
Izvor: ljubinkabobanedic.blogspot.rs