Некадашњу средњу класу у југословенском друштву чинили су инжењери, лекари опште праксе, професори, просветни радници, правници у јавним институцијама – људи чији је друштвени положај био далеко од „луксуза“, али је био стабилан, предвидив и достојанствен. Кључна реч била је сигурност, а не богатство.
Данас та класа у том облику не постоји. Просветни радници су највидљивији доказ слома: економски потиснути, симболички обезвређени, изложени сталном административном притиску и друштвеној сумњи, они се налазе на социјалној маргини, далеко од средине друштвене пирамиде. Чињеница да се многи „спасавају“ брачним партнерствима само потврђује дубину проблема: професија сама више не носи класни статус.
Важно је рећи оно што се често прећуткује уз фразу – нема више средње класе. Није тачно, има је: средња класа у Србији и данас постоји, чак у три сегмента – нижа, средња и виша средња. Међутим, питање је: на основу чега је она формирана?
У развијеним друштвима средњу класу дефинишу релативна економска стабилност, професионална компетенција, дугорочна „запошљивост“, културни капитал и институционална предвидивост. Код нас су критеријуми битно другачији. Значајан део данашње средње класе чине људи повезани са државним апаратима моћи, партијски кадрови, посредници између политике и капитала, административно-привилеговане професије и део приватног сектора који егзистира на државним тендерима. Другим речима, није у питању њихова тржишна неопходност, него политичка близина која често одлучује о класном положају.
Капитализам неминовно производи раслојавање – то је тачно. Али не производи свуда исто раслојавање. У стабилним капиталистичким друштвима, попут Немачке и скандинавских земаља, просветари су део средње класе, негде, као у Луксембургу или Швајцарској, чак и више средње класе, док су универзитетски професори на престижним америчким универзитетима богати људи.
Њихов статус можда није свуда исти као некада, али није понижен, професија има друштвени ауторитет, а образовање је стратешки интерес државе. Код нас је проблем у комбинацији капитализма и клијентелизма, односно у систему у којем тржиште није слободно, институције нису независне, професионални стандарди нису пресудни, а политичка лојалност има већу тежину од стручности. То није „капитализам у развоју“, већ паразитски облик хибридног система.
Једно од најосетљивијих, али кључних питања које се намеће јесте да ли је наша данашња средња класа културно и вредносно дорасла свом положају. У великом броју случајева – није. Постоји изражен раскорак између материјалног статуса, образовног нивоа, културних потреба, јавног понашања и етичких стандарда. Многи који су „успели“ не показују ни интересовање ни одговорност карактеристичну за средњу класу у развијеним друштвима. Уместо културног капитала имамо потрошачки снобизам, демонстрацију моћи, агресивну самоувереност, презир према слабијима и подсмех знању и професијама које не доносе профит. То је средња класа без грађанске свести, без јавне одговорности и без дугорочног хоризонта.
Где су ту просветари? Просветни радници су (наравно не сви), парадоксално, остали носиоци вредности средње класе (образовање, одговорност, друштвена улога), али без економског и симболичког признања. Они су данас друштвена група која даје више него што прима, сноси кривицу за системске неуспехе, нема механизме одбране и служи као „тампон зона“ друштвеног незадовољства. То никако није случајна грешка, већ свесна политичка стратегија: слаба просвета значи слаб критички потенцијал друштва.
Епилог је суморан, али јасан. Друштво које из средње класе избацује просветаре, а у њу уводи политички подобне, не гради стабилан капитализам, већ нестабилну хијерархију. Без снажне, професионалне и вредносно утемељене средње класе расте социјална фрустрација, урушава се поверење, нестаје друштвена кохезија, образовање губи смисао, а будућност постаје пуко преживљавање. Такво друштво неће можда потонути нагло – оно се полако мрви, изнутра.
Текст је коментар на Лични став Биљане Васић, професорке српског језика из Шапца, објављен на нашем порталу 24. децембра. Аутор коментара је Виктор.
