Први дан школе. Тешко хватам правац. Саплићем се у жељи да оживим заборављену рутину.
Испред школе ме сачекује полицајац. Млад је и насмејан. Помаже ми да се паркирам. Пита ме како сам. Не могу да верујем. Месецима ме нико није питао како сам. У таквом стању чуђења одговарам му суво и штуро, а затим се горко кајем због тога.
У школском ходнику граја. Петаци у групама трче неснађено тражећи учионице. Уплашени су, журе, греше, враћају се, довикују. Осмаци са тек стеченом привилегијом најстаријих опуштено, намерно успорено, шеткају са лименкама у руци.
Улазим на час. Питам их: како сте ми, људи моји. Жагор, смеју се, треба им још распуста, бар још неки дан. Кажем: дајте да вас разгледам. Порасли су. Умудрили се. Променили. Цела учионица пуна малих светова. Лепа. Очи им сијају. И дешава се чудо. Одједном знам да се налазим на најбољем могућем месту у целом свету. Овде је све могуће и све је добро. Овде нема зла, ни лоших слутњи. Само овде очи гледају радо и весело. Верују и радују се.
Пишемо распоред и они се буне код сваке ставке. Неизоставни фолклор првог дана. Говорим о градиву и обавезама. Подсећам на дужности, правила понашања. А онда станем и пустим их да причају јер ми све што говорим почиње деловати депласирано пред бујицом оптимизма и неоптерећене младости. Нека их. Они су паметнији јер знају да се смеју, јер верују сутрашњем дану, јер воле живот. Заразно га воле, па га пијем и ја са њима у широким слатким удисајима после којих више ништа није тешко.
На крају дана излазим из општег метежа где ти у свету одраслих увек фали неки папир, где те вуку за рукав да упишеш бесмислице са роком од јуче и света деце који протрчава испод дуге. На капији опет полицајац. Опет насмејан. Пита ме: како вам је прошао дан, јесте ли се уморили. Укопам се у неверици и сумњи, али пристојно одговорим.
Седам у кола, али не могу да кренем. Питам се када сам постала таква. Зашто ме блокира искрена љубазност и професионализам? Зашто ме дечији сјај у очима толико дирнуо?
А онда знам. И кажем: да, то су моји људи. То су прави. Безазлени, насмејани, животни. Њихове боје су топле, руке још нису заграбиле у блато, ход им је лаган. Они су прави родољуби јер воле све око себе, воле да живе, гледају високо, имају поверења у речи.
И зато не могу да опростим свима онима који им такав свет одузимају. Бесна сам на политику и министарства који им краду младост. Бесна сам на изјаве надлежних из којих се види незаинтересованост и незнање. Бесна сам на просветне синдикате јер се препуцавају по телевизијама пред новинарима гладним крви. Гаде ми се сви они познати који им рекламирају кладионице, па нашу децу продају за онолике новце. Бесна сам и на апатију целог друштва које је одустало од овог највреднијег. И на оне који ће ову децу гурнути у руднике. И на оне који се у децу куну, а раде им иза леђа. И на оне који их лове некажњено. И на оне који су им потрошили фондове за развој, социјалне карте њиховим родитељима, који су им закинули на игралиштима, базенима, теренима. Не, не могу да им опростим. Јер су ситне душе. Они не воле живот. Они воле само себе.
Само моја деца су прави људи. Сунчани, прави, са зраком у очима. И млади полицајац који зна за ред и који је способан да распрши све предрасуде везане за једну професију, јер је човек који зна да се смеје. Од њих се учи родољубље. Не из књиге. Не на стадиону. Не на митингу. Из дечије душе. Ту му је извор. Ту треба да буде и уточиште.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца