Prvi dan škole. Teško hvatam pravac. Saplićem se u želji da oživim zaboravljenu rutinu.
Ispred škole me sačekuje policajac. Mlad je i nasmejan. Pomaže mi da se parkiram. Pita me kako sam. Ne mogu da verujem. Mesecima me niko nije pitao kako sam. U takvom stanju čuđenja odgovaram mu suvo i šturo, a zatim se gorko kajem zbog toga.
U školskom hodniku graja. Petaci u grupama trče nesnađeno tražeći učionice. Uplašeni su, žure, greše, vraćaju se, dovikuju. Osmaci sa tek stečenom privilegijom najstarijih opušteno, namerno usporeno, šetkaju sa limenkama u ruci.
Ulazim na čas. Pitam ih: kako ste mi, ljudi moji. Žagor, smeju se, treba im još raspusta, bar još neki dan. Kažem: dajte da vas razgledam. Porasli su. Umudrili se. Promenili. Cela učionica puna malih svetova. Lepa. Oči im sijaju. I dešava se čudo. Odjednom znam da se nalazim na najboljem mogućem mestu u celom svetu. Ovde je sve moguće i sve je dobro. Ovde nema zla, ni loših slutnji. Samo ovde oči gledaju rado i veselo. Veruju i raduju se.
Pišemo raspored i oni se bune kod svake stavke. Neizostavni folklor prvog dana. Govorim o gradivu i obavezama. Podsećam na dužnosti, pravila ponašanja. A onda stanem i pustim ih da pričaju jer mi sve što govorim počinje delovati deplasirano pred bujicom optimizma i neopterećene mladosti. Neka ih. Oni su pametniji jer znaju da se smeju, jer veruju sutrašnjem danu, jer vole život. Zarazno ga vole, pa ga pijem i ja sa njima u širokim slatkim udisajima posle kojih više ništa nije teško.
Na kraju dana izlazim iz opšteg meteža gde ti u svetu odraslih uvek fali neki papir, gde te vuku za rukav da upišeš besmislice sa rokom od juče i sveta dece koji protrčava ispod duge. Na kapiji opet policajac. Opet nasmejan. Pita me: kako vam je prošao dan, jeste li se umorili. Ukopam se u neverici i sumnji, ali pristojno odgovorim.
Sedam u kola, ali ne mogu da krenem. Pitam se kada sam postala takva. Zašto me blokira iskrena ljubaznost i profesionalizam? Zašto me dečiji sjaj u očima toliko dirnuo?
A onda znam. I kažem: da, to su moji ljudi. To su pravi. Bezazleni, nasmejani, životni. Njihove boje su tople, ruke još nisu zagrabile u blato, hod im je lagan. Oni su pravi rodoljubi jer vole sve oko sebe, vole da žive, gledaju visoko, imaju poverenja u reči.
I zato ne mogu da oprostim svima onima koji im takav svet oduzimaju. Besna sam na politiku i ministarstva koji im kradu mladost. Besna sam na izjave nadležnih iz kojih se vidi nezainteresovanost i neznanje. Besna sam na prosvetne sindikate jer se prepucavaju po televizijama pred novinarima gladnim krvi. Gade mi se svi oni poznati koji im reklamiraju kladionice, pa našu decu prodaju za onolike novce. Besna sam i na apatiju celog društva koje je odustalo od ovog najvrednijeg. I na one koji će ovu decu gurnuti u rudnike. I na one koji se u decu kunu, a rade im iza leđa. I na one koji ih love nekažnjeno. I na one koji su im potrošili fondove za razvoj, socijalne karte njihovim roditeljima, koji su im zakinuli na igralištima, bazenima, terenima. Ne, ne mogu da im oprostim. Jer su sitne duše. Oni ne vole život. Oni vole samo sebe.
Samo moja deca su pravi ljudi. Sunčani, pravi, sa zrakom u očima. I mladi policajac koji zna za red i koji je sposoban da rasprši sve predrasude vezane za jednu profesiju, jer je čovek koji zna da se smeje. Od njih se uči rodoljublje. Ne iz knjige. Ne na stadionu. Ne na mitingu. Iz dečije duše. Tu mu je izvor. Tu treba da bude i utočište.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca