Priča u nastavku možda nije sasvim istinita. Ali takvih priča u našim školama ima mnogo. I takvih, skrivenih, tihih heroja kao što je ova nastavnica. Ali možda je još i više dece poput Marka, koja vape za ljubavlju i pažnjom. Autor priče redakciji nije poznat.
Zvala se Jelena.
Prvog dana školske godine, u petom razredu, svojim učenicima rekla je jednu laž. Poput većine nastavnica, rekla je deci da će ona sve podjednako da ih voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko.
Jelena je posmatrala Marka prvih dana u školi i primetila da se retko igra sa ostalom decom, da mu je odeća neuredna i da ne vodi mnogo računa o svojim sveskama i priboru. Marko je umeo da bude i nezgodan. Toliko da je posle kratkog vremena Jelena skoro s apetitom pisala velike, masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Nastavnica Jelena je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala osetila je ogromnu tugu i osećaj krivice.
U 1. razredu, za Marka je pisalo, „Marko je bistro dete i uvek se smije. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo raditi s njim“.
U 2. razredu, „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna, a to utiče mnogo i na njegov rad“.
U 3. razredu, „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se veoma loše odraziti po njega“.
U 4. razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“.
Kad je shvatila u čemu je problem, nastavnica Jelena se veoma postidela. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire. Svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnu kesicu. Nastavnica je prvo otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku.
Marko je ostao poslednji posle škole, da bi joj rekao: “Nestavnice, danas ste mirisali kao nekada moja mama.”
Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala predavati deci. Umesto toga, počela je da ih uči. Obratila je posebnu pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Do kraja osnovne škole, Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu.
Sledeće godine, kad je već postao srednjoškolac, dobila je od Marka poruku da je ona i dalje najbolja nastavnica koju je imao u svom životu.
Četiri godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.
Poslije pet godine, dobila je još jednu poruku. Pisalo je da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Ali da je ona i dalje najbolja nastavnica koju je imao u svom životu.
Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je učiteljicu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku.
Naravno da je pristala. Stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.
Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo: „Hvala, nastavnice, što ste verovali u mene. Vi ste najzaslužniji što sam postigao nešto u životu.“
Sa suzama u očima, Jelena mu je šapnula: „Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe, ja nisam znala da učim druge“.