Prvoseptembarski “copy-paste”

avgust 5, 2019

Trideset prvog avgusta devedeset i treće godine, imam nepunih sedam godina, kosu koja želi da bude frizura, brata od godinu dana, psa, mačora, plavi bicikl i neumornu želju da se sređujem “na lepo” kada idem napolje da se valjam po prašini. Imam braon cipelice od prevrnute kože, nalik na spenserice. Bojim se šok žvaka i onih pucketavih jestivih granula u kesici. Volim da jedem mekice i krofne. Volim da pijem kafu iz tacne sa bakom i njenom drugaricom, komšinicom, babom Ma. Volim da izmišljam priče. Volim da nosim rajf. Volim svoju kolekciju rajfova. Volim jesen u svim svojim bojama. Volim kada kuća zamiriše na vanilin šećer i višnje.

Tada mislim da su mi roditelji matori. Najmatoriji i najstroži na svetu. A moja mama, preskok na to vreme, ima jedva trideset, a tata trideset dve.

Evo, ovde i sada, dok nategnutim konopcem izvlačim sećanja, kao kofu iz bunara kojem umesto dna vidiš crnu tufnu, imam više godina od njih. Imam i više razumevanja za njih, ali se pravim da i dalje ne kapiram ništa. Jerbo, tvrdoglava kao mazga.

Godine su relativna stvar. Učini ti se nekad mnogo ih je, teške su i krive ti leđa, a nekad dođu lagane kao paperje, neosetne su i lake, možeš sve i svja. Tu negde protrljaš oči, kad ono, te godine, kao najfiniji pesak beže iz šake. Jesu li ikada bile tu? Koji mi je sokak pojeo dvadeset i kusur godina tako brzo, da od fontane na glavi sa kovrdžavim potocima, ja opet, strmoglavo jurim u “još jedno spavanje pa prvi razred”.

Vidim mamu bez ijedne bore na licu, sjajne, vedre mladalačke, maslinaste kože, jake kose i predivnog belog osmeha, kako čuči pored mene i namešta mi estetski usaglašen odevni kombinat za prvi razred. Sinhronizuje mi braon, somot haljinicu na bratele. Navlači mi krute zelene hulahopke, koje neprekidno padaju. Kruta sam i ja, pa se sve vreme borim i negodujem da neću. Šta neću, ne znam ni sama, znam samo da neću i da nerviram mamu. Jer, eto, ja, opet nešto neću. Moja mama uskraćena za mnogobrojne internet roditeljske mudrosti, nije znala da je moja boljka „neću“, doplivala iz mog nevoljenja neizvesnosti.

Prilike su tako htele, da moje dete bude kopija mene. U plavoj kosi. Prilike su se, mogu slobodno da kažem, malo i opustile pri štimungu, pa su izvele jedan ekstremni “copy-paste”.

. Verovatno su mislile, gušeći se od smeha – vreme je za vraćanje dugova, vreme je za odštetu roditeljima. Moram samo da istaknem da sad uživaju. Sad kad ih se ne tičem toliko.

U momentima koji teku kroz ove redove moje dete ima nepunih sedam godina. Nema brata, ni sestru. Imala je psa nekada davno. Imala je malog, polu ćoravog mačora Plišu, koji je pobegao kroz prozor. Ima bicikl, roze. Ima rolere. Ima ujaka. To je onaj mali iz prvog pasusa od godinu dana. Ima baku i deku. To su oni mladi, jedri i zeleni, s početka, takođe. Ima mene. Tu malu, krutu, nećkalicu bez zelenih hulahopki i haljine na bratele, koja sada ima skoro trideset tri. Nema obrve. Zapravo, ima, ali su veoma svetle, gotovo bele, pa se tek naziru da uokvire to lepo lice, ukrašeno sa dva nebesko plava oka. Ona, za razliku od mene, ima prelepu kosu. Plavu, dugu, padajuću, mekanu. Uvek ima frizuru, bez da se trudi. Voli krofne. Voli da izmišlja priče i da se veoma spretno igra rečima. Voli kada kuća miriše na slatko. Voli svog ujaka najviše na svetu. Voli plavu boju. Voli da nosi rajf. Voli svoju kolekciju rajfova.

Nego, svega ovoga ne bi ni bilo da nije prvoseptembarskog očekivanja prvog razreda i osnovne škole. To te odvede put sećanja i ne možeš da se otrgneš tom ponovnom žvakanju svega već proživljenog, samo u odeći koju si sam birao i mesta u loži da odgledaš predstavu iz druge perspektive. Shvataš, više razumeš, iskustva su te nahranila, podmazala ili rasturila. U odnosu na to si ili sumnjičav, ili optimističan, ili zapet. Trenutno sam nedefinisana. Rad radosti, red neizvesnosti, red iščekivanja i cupkanja, u poprilično boljim cipelama od onih iz uvodnog pasusa.

Prvi septembar devedeset i treće je mirisao na leto još uvek, ali na one dane kada je tmurno i toplo, i ne znaš da li ti je lepo ili ti nešto smeta. Sve ti malo čudno.

Svaki izlazak iz kuće sam morala da ispoštujem tako što ću da isplačem jednu partiju. Pričala sam već u redovima koji su prethodili da sam patila od boljke „neću“. Doduše, ta boljka nikada nije išla sama, već ruku pod ruku sa „ne mogu“, „ne želim“, „ne znam“ i „ništa mi nije pravo“. I tako, sveže isplakana sa natempiranom mamom na „eksplodiraću svakog momenta, pa ćeš me zapamtiti“, krenula sam u školu. Nizbrdica, ravno, nadvožnjak, truckava nizbrdica od par minuta, opet ravno i na ćošku škola. Moj tata je išao u istu školu, pa sam ja, kao što dolikuje svojevrsnom egocentriku, očekivala crveni tepih i aplauz. Kako drugačije kad sam dete bivšeg đaka? Moj tata je meni bitna osoba, to bi trebalo da se preslika i na ostatak sveta, zar ne? Molim lepo, sasvim logično.

Srce mi lupa. Šta će tamo da mi rade? Gde su mi drugovi iz predškolskog? I gde mi je Darija, moja drugarica i sigurna luka iz predškolskog? Ona nije sa mnom u razredu. Oči mi se pune suzama, usta mi se krive i tresu, ali bojim se da zaplačem. Blam me je. Suze i drekanje čuvam isključivo za mamu i naša četiri zida. Jedino pred njom mogu pošteno da otpušim ventil i pustim sve napolje. Zašto bih joj uskratila to zadovoljstvo?

Darije bez, sa glavom u magli od suza koje držim pod ručnom, čekamo ispred nastavničkog ulaza u školu. Isfenirana i sređena na perfektno, našminkana na vau, na štiklama taman elegantne visine, tog prvog septembra eto je učiteljica Jasna. Red slikanja, red rukovanja, red leptirića u stomaku, leteli su momenti kao nošeni toplim maestralom, da bi se nastanili u drvene klupe učionice I-2.

Jasna je prelepa i deluje kao dečiji bromazepam na moju nervozu. Dopada mi se. Mirnija sam.

Dobili smo list papira da nacrtamo kako smo doživeli prvi dan škole. Žali bože papira koji sam ja dobila, jer moje leve ruke na nivou trogodišnjeg deteta nažvrljale su šta su znale. Nikada se crtanje, bojice i ostali umetnički elementi i ja nismo slagali. Njima sam objavila rat onog momenta kada su sva deca bez problema crtala čiča Glišu, a meni je pripadala muka od svakog dela njegovog prostog tela. Ono što nismo znali jeste da će naša učiteljica Jasna da čuva taj naš prvi crtež do poslednjeg dana četvrtog razreda, kada smo joj na krilima za peti razred mahnuli otpozdrav, kao i ona nama i školi uopšte, jer je moj razred bio njena prva i jedina generacija. Potom je otišla u Ministrastvo Prosvete.

Mnogo je bio lep taj prvi razred. Uživali smo i mi i učiteljica Jasna. I pamtim da smo se družili svi zajedno. Nije bilo grupica. Nije bilo odmetnika. Nije bilo izbegavanja. Zasluge, sve do jedne, idu Jasni. Jedino mi je ostalo, da se iz petnih žila nadam za još jedan životni, maestralni „copy paste“ da i moje dete dobije neku verziju Jasne, i neku verziju mog I-2. To bi bila fora.

Životne prilike, može jedan izazov?

Izvor: www.tashonlash.net, autor Jelena Jovanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama