Опет је пролеће – прича о одласку

23 марта, 2021

Кад деца пишу, то је увек из срца. Овај састав један је од неколико које нам је послала наставница српског језика, а писала њена, сада већ бивша ученица, Нађа Катринка. Нађа је сад први разред средње школе и још је у контакту са својом наставницом из основне школе, која јој шаље теме и инспирацију за писање.

Овај састав говори о одласку (иако скривено), за који многи млади људи, деца, верују да је једина опција.

Foto: Canva

Опет је пролеће

Са пролећем је почело нешто да цвета у мени. Нешто прелепо. Нешто што ме тера да изађем напоље. Да, то можда звучи обично, али у последње време ми је то једини бег од реалности. Увек сам имала потребу да бацам себе у неки неистражени свет, свет мисли. Стога сваки дан изађем и шетам по граду, чак и кад је пун људи. Слушам музику са обе слушалице у ушима, појачане до краја и размишљам како ме није брига за људе око мене – они не постоје. Постоји улица, небо и моје неукротиве мисли.

Дефинитивно осећам пролеће јер се прво назире у мени, осећам лакоћу у ходу, свежину, осећај као да нешто цвета унутар мене гуши ме и тера да дишем дубоко у исто време. Имам специфичну везу са овим добом. Ово доба су обележиле многе лепе ствари, период једног предивног пријатељства, успомене из детињства и годишње доба у ком сам рођена. То пријатељство је било једно од најлепших периода мог живота, лутање до касно у ноћ, певање песама на улици и јурцање по киши. Све ме асоцира на то пролеће 2017. године. Одлазак на први тренинг, касније и прво такмичење.

Како дани одмичу све више успомена видим пред очима. Ходам парком и видим моју маму како ми прави венац од белог цвећа које изгледа као водопад. Прави га и за Лакија и он цео пут до куће шета мирно, да би га кад се вратимо кући изгризао венац око врата у знак протеста. Чујем звукове птица које су ме будиле рано ујутру док сам била мала. Осећам се слободно као јато голубова који круже изнад центра које волим дуго да посматрам. Чекам да процветају руже, ђурђевци и зумбули како бих знала да ускоро долази имендан моје најомиљеније особе на свету, а потом и мој рођендан.

Осећам се живахно, још увек шетам улицама које оживљавају многе успомене. Оно дише кроз мене, лечи ме. Лечи ме својом близином. Посматрање расутих темпера по небу је оно што ће ме спасити од ове реалности. Бледи облаци су размазани по лилавом небу. Изгледа као да небо цвета. Пуштам да ветар обрише ову сузу са мог лица. Није ме брига што је трг пун људи. Одлазим до моје најдраже грађевине на целом свету. Пролазим поред синагоге и гледам сваки детаљ на њој и начин на који се млади месец издигао изнад ње. Боже, како изгледа ситно и далеко! Испред синагоге се налази споменик страдалим Јеврејима. Пада мрак и лампе обасјавају двориште. Унутар ње је упаљено светло и изгледа као да гори изнутра. Посматрам савршено прецизне шаре по куполи и зидовима, посматрам мозаик на стаклима и замишљам себе на овом истом месту за десет година како бежим са другог краја света само да осетим уздах свог града који се толико разликује од остатка ове Земље.

Пролази ми кроз главу како је лепо што дишем. Колико је лепо што ме моја унутрашњост не гуши. Колико сам поносна на оно што цвета у мени! Даје ми снаге за опстанак. Даје ми да видим само лепо и чисто јер се тренутно тако осећам са собом. Још увек се борим. Борим се са чињеницом да данас-сутра све у мени може увенути твојим одласком, да ово пролеће можда неће бити наше. Опет је пролеће, а тебе можда неће бити ту.

Н. К.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама