Да ли су сцене вршњачког насиља постале део наше свакодневице? Док узнемирујући снимци потресају јавност поставља се питање – како предупредити агресивно понашање код деце?
Породични терапеут и психијатар Борјана Савић каже за РТС да све потиче из породице, као и да су родитељи ти који треба детету да пруже љубав, сигурност, да граде самопоуздање и самопоштовање. Указала је да је важно издвојити време за децу и разговарати са њима. Нагласила је да деца треба да се усмеравају на спортске активности, јер је у позадини агресивног понашања деце бес који не умеју да каналишу.
Борјана Савић је, гостујућу у Дневнику РТС-а, навела да се не може кривица свалити на родитеље када је реч о насилном понашању деце, али да свакако све потиче из породице.
„Васпитање, модел који родитељи пружају својој деци у свом понашању, уколико родитељи показују било коју врсту насилничког понашања, то може да се манифестује и код деце било да имају психичке проблеме, било да постану сами насилници или у неком тренутку буду жртве насиља“, објашњава Савићева.
Истиче да је насиље широк појам и да постоји физичко насиље, које некако највише запажамо и које је приметно, али да пре тога почиње емоционално насиље и насиље преко друштвених мрежа.
Додала је да су нека истраживања показала да обично физичком претходи емоционално и сајбер насиље – где деца преко друштвених мрежа узнемиравају једни друге.
На питање где греше родитељи, Савићева каже да су они ти који треба да детету пруже љубав, сигурност, да граде самопоуздање и самопоштовање.
„Вероватно већина родитеља и жели тако својој деци, међутим, зависно од тога из каквих породичних модела они потичу, најчешће примењујемо врло сличне моделе које су наши родитељи примењивали на нас“, наводи Савићева.
Указала је да је важно издвојити време за децу.
„Деца не желе да разговарају када их ми питамо, они имају свој тренутак када желе да разговарају и када имају потребу да кажу да им је нешто тешко. Родитељи би требало заиста у том тренутку да оставе све остало и разговарају са својим дететом, да изграде однос поверења у коме дете може да им каже све шта му се дешава“, истакла је Савићева.
Са васпитањем се креће врло рано – неопходно постављање граница
Указала је да се са васпитањем деце креће врло рано и да практично већ од рођења навике које деци уграђујемо и стварамо су васпитање.
„Постављање граница је нешто што је неопходно да дете зна шта му је дозвољено, а шта није дозвољено“, каже Савићева.
Такође, додала је да је систем награде и казне нешто што се у васпитању уобичајено примењује, само је питање која је врста награде, а која казне.
Када је реч о конкретном примеру шта треба урадити када видимо да наше дете удара друго дете, Савићева каже да је важно укључити стручна лица у саветовање.
„Треба прво покушати их раздвојити, разговарати и са једним и са другим, упознати се са другим родитељима, укључити стручна лица у саветовање. У оквиру школа постоје тимови за насиље у којима су поред наставника психолог и педагог који су едуковани у том смислу да помогну“, наводи Савићева.
Сматра и да треба да се подигне на виши ниво статус учитеља, наставника и професора и ауторитет који они треба да имају као педагози који не само да уче децу науци него их на неки начин и васпитавају.
„То је шири проблем, тешко да може један учитељ сам урадити то. Међутим, инетерсантно је да у школама где је низак праг толеранције на насиље, где се раде одређени превентивни програми у смислу борбе против насиља да је много мање насиље и присутно“, додала је Савићева.
То значи, додаје, да одређене мере могу да се предузму. „Само ми треба да освестимо да је овај проблем достигао тај ниво па да онда предузимамо одређене кораке“, каже Савићева.
Нагласила је да је важно да се деца усмеравају на спортске активности, јер је у позадини тог агресивног понашања бес у деци који не умеју да каналишу.
„У периоду пубертета и адолесценсије када проради хормонски систем, када имају вишак енергије, негде морају и да је потроше. Свакако су све спортске активности групне друштвене пожељне да се деца укључују у такве ствари“, закључила је Савићева.