Прво сам помислио да му је позлило.
Потом сам видео да је ок, да једноставно ту чучи и нешто показује руком.
Никад ми нису били јасни људи који стану на сред улице, из чиста мира.
Једва сам прошао поред њега, Хиландарска улица је ионако скучена.
Тачно ту, испред њега, на средини улице је још и велико градилиште, вероватно још један велелепни пословно стамбени комплекс који ниче на месту неке уџерице, у коме ће се шепурити неки привилеговани људи. Безброј камиона, комбија и радника. Једном речју – уобичајена градска гужва и тензија…
Док сам се некако мимоилазио с њим зачух само „Видиш, Пиле, то је неко прво замислио у својој глави. За то постоји школа где се та маштарија учи. Па је узео велики папир и оловку и нацртао све потанко што је замислио у глави. Па је дошао други чика који зна како се праве зграде. Он је то учио у другој школи. Од којих материјала и шта са чим може да се помеша, шта је довољно јако да изнесе све те људе који ће живети ту… Па је и он направио план. И сада ове чике то праве овде јер су они спретни са рукама и знају како се ређају цигле и како то све иде.“
Наравно…
Професионална деформација…
Морао сам да се окренем…
Пиле има око седам година, тегет капут и розе капу и шал. Црвене образе и коврџаву косу која штрчи из капе. И тачно могу да замислим како је питање „Како ничу зграде?“ било осамхиљадито које је поставила од јутрос. И тренутно је потпуно опуштено, заваљено на колену свог оца и прати његов кажипрст који показује на зграду, потпуно очарана и замишљена над тим фасцинантним подухватом како од ничега настаје нешто. Помислих како ли то чаробно изгледа у њеној детињој глави…
Отац је сасвим обичан млади човек. Наочаре и брада, у тренерци и спортској јакни и ципелама вероватно за посао, обученим на брзину док су излетали из куће јутрос. Чучи на сред улице као да ништа још на свету око њих не постоји и објашњава све потанко и полако. Па нигде они не журе, а треба тај бескрајно потентни ум у тој глави коју обожава напојити и раширити до максимума. Сунђер је то…
У њихову недељу, у њихову јесен, у њиховом граду, у њихово време…
Тачно могу да замислим како је мама завршила кафицу са другарицом док је чекала сина са тренинга… Како је Породични Недељни Ручак заказан за три и како су њих двоје отишли да купе још нешто што треба за тај ручак и за колач који су акламацијом изгласали још јутрос током породичног развлачења у кревету.
Нормалци…
Дискретни Хероји…
Тачно замишљам како Пиле уписује архитектуру за 10 година, јер је то из неког „непознатог“ разлога одувек интересује…
Тачно замишљам како јој добро иде, јер је то све тако фасцинантно. И овако би читала за себе…
Тачно замишљам како брани дипломски и како тата, нешто погрбљенији, са нешто дебљим наочарима и са нешто више седе косе свему томе присуствује. И како је поносан и онако из дубине душе срећан…
Тачно замишљам како га мама и брат зезају што се зацрвенео и што су му очи пуне суза у сред деканата и пред свим тим људима.
Тачно замишљам како сво четворо славе у Мадери то поподне, још једну породичну диплому, још један мали породични тријумф.
Родитељство је лако.
Треба само волети децу.
Наћи енергију.
Одвојити време.
И усадити детету три ствари: да је довољно добро, да је вредно љубави и да може.
Идеал како неке ствари треба урадити, шта се сме а шта не, најбоље личним примером.
Идеју да је живот углавном леп и да су људи углавном добри и да се може бити срећан ако се потрудиш.
Просто зар не?
Ко у томе успе, добар је родитељ. И све ће му се стоструко вратити и исплатити.
Нема већег патриотизма од вољења своје породице, нити људског квалитета од тога да се буде добар Родитељ.
Некако мислим да би сви ови Нормалци што у ову лудо и хаотично време имају времена и енергије и љубави да застану и чуче са својом децом по сасвим обичним улицама у сасвим обичним недељама, могли да напишу уџбеник о томе.
Пустите шта кажу шарени часописи, портфолији скупих играчака, рекламе за активности на које „сад сва деца треба да иду“ и курикулуми приватних школа за децу од 6 месеци.
Љубав и време су сасвим довољни.
Живели Нормалци!
Аутор: др Владимир Ђурић