Да ли су детету у Србији дата сва права или су му пак одузета и она основна? Да ли је бити дете данас лако, јер ти сви угађају и налазиш се на трону друштва или је дете данас само, изгубљено, сваког дана у опасности?
После низа догађаја који су ове године потресали јавност, не можемо а да се не запитамо о положају који има дете у нашем друштву. Од почетка године деца су страдала у пожару, остављена сама. Деца су дављена, држана заточена годинама, убијана, како од руку својих родитеља, тако и од руку школских другара. Све то дешавало се у последњих неколико месеци, док ми, све време, говоримо о томе како су деци дата превелика права.
Такође, текст који је наш портал недавно објавио на наизглед неважну тему учешћа деце у доношењу породичне одлуке о дестинацији за одмор, кроз коментаре је оголио управо ову маргинализовану позицију детета у породици.
Психолог Бранкица Станојевић каже да је положај детета у нашем друштву тешко описати једном општом констатацијом.
„Начелно, на највишем нивоу, наша држава потписница је и признаје све савремене међународне акте који одређују права детета и кроз своју законску регулативу их примењује. Међутим, у пракси са самом применом не иде баш сасвим лако.“ – каже Станојевић која се психолошким радом с децом бави 30 година.
Она додаје да је деци из сиромашних породица, из патријархалних средина као и оној која живе у неразвијенијим деловима земље знатно теже.
„То се најогољеније види код деце са сметњама у развоју. Рецимо, непостојање развојних саветовалишта у мањим и сиромашнијим срединама директни је показатељ проблема у овој области. Дете из великог града (где су доступне специјализоване институције и стручњаци) чији родитељи имају добре економске приходе (могу да плате одговарајућа педагошка средства или приватне специјалисте), образовани су и имају савремена схватања (информисани су о томе како могу да помогну детету и спремни су да то ураде) има далеко веће могућности да му се пружи одговарајућа подршка од детета из сеоске средине у економски неразвијеном подручју чији родитељи треба да имају велика материјална средства, време и приступ информацијама (нпр. коме типу специјалиста да се обрате) да би дошли до стручњака који су удаљени и по стотинак километара. У том смислу на глобалном друштвеном нивоу још увек није довољно урађено у погледу равноправног приступа добробити свој деци нити сва деца имају једнак друштвени статус.“ – објашњава Бранкица Станојевић која је и стручни сарадник у основној школи и спољни сарадник Министарства просвете.
Средина, наравно, није једини фактор, казала је она. Велику улогу игра и породична структура, карактеристике личности самих родитеља, степен развијености њихових родитељских компетенција, индивидуални систем вредности, степен образовања, емоционалну стабилност и ментално здравље.
Да ли су границе које деци постављамо превише „лабаве“
– Заправо једна од битнијих функција родитеља јесте да науче децу шта је дозвољено и шта се може и сме а шта није дозвољено у понашању. Границе и правила у понашању дају детету осећај сигурности и извесности па самим тиме и осећај самопоуздања. Дете без довољно јасно усвојених граница је несигурно, узнемирено и у сталној потреби да их пронализи и тестира. – казала је наша саговорница и објаснила да процес постављања граница креће од првих дечјих дана.
У процесу васпитања две крајности су опасне по ментални развој деце
– Једна је грубо, нефлексибилно и ауторитарно наметање правила деци које не узима у обзир њихове специфичности и развојне потребе већ се везује за ригидан родитељски став да нешто треба да буде тако без изузетка. Друга је крајње пермисиван родитељски став да је све дозвољено и да детету не треба постављати никаква правила јер ће га то исфрустрирати или му изазвати стрес. Овај став често произилази из схватања родитеља да је њихова улога да усрећују дете које мора стално да се осећа лепо и задовољно. Будући да наметање граница подразумева један облик фрустрирања неких дететових потреба, родитељи осећају грижу савести када то раде и доживљавају себе као лоше родитеље ако њихово дете макар и на кратко покаже незадовољство.“ – објаснила је Станојевић и додала да њено искуство показује да овај пермисивни родитељски стил јесте у порасту.
Она верује да је он настао као реакција на ауторитаран систем вредности везан за традиционалне патријархалне заједнице.
– Али је тај пермисивни стил отишао мало даље него што би требало и постао нека врста банализације демократичног приступа која највише штете наноси самој деци. Велики број проблема у понашању код деце произилази из ове две крајности у васпитању деце, ауторитарне и пермисивне. – каже наша саговорница.
Да ли деца треба да учествују у доношењу одлука које се тичу породице?
На наше питање да ли деца треба да имају право гласа у доношењу породичних одлука попут избора дестинације за одмор, наравно у оквирима могућности које има породица, Бранкица Станојевић верује да треба. Она каже да је укључивање деце у процес доношења одлука у породици изузетно важно и има велику васпитну функцију.
– Учешће деце у једном оваквом породичном дешавању без обзира на величину или значај теме о којој се одлучује врло је битно за развој социјалних вештина и социјалне интелигенције детета. Дете на тај начин добија прилику да развија различите своје способности: да учествује у групној дискусији, да стрпљиво саслуша друге и њихове аргументе, да формулише и образложи своје потребе и захтеве, да развије емпатију, да дебатује и заступа своје ставове, да схвати шта је то компромис и да научи да га примењује, да рационално процењује вредност изнетих аргумента, да се конструктивно суочи са одбијањем и неприхватањем својих ставова, да разуме да је доношење одлуке процес и да научи како се одлука доноси на основу аргумената и промишљања а не импулсивно, … Све ове вештине представљају окосницу за каснији напредак и успешност детета у социјалном и професионалном смислу и омогућавају му да стекне искуство које ће му добро доћи у многим животним ситуацијама. – казала је наша саговорница.
Како објашњава, укључивање детета у доношење породичних одлука има значај и за емоционални развој у смислу да развија дечји осећај прихватања и уважавања и јача самопоуздање детета.
– Став “неће ваљда дете да ми одређује шта ћу да радим” грубо је упрошћавање и банализовање читаве ситуације. Учешће детета у доношењу одлуке не подразумева да се његов предлог аутоматски и једино прихвата. То је прилика да се детету покаже да је и његово мишљење узето у разматрање и да је и оно на тај начин битно, да има права да изнесе свој став или жељу, да има могућност да је аргументује али да ће коначна одлука бити она која је нарационалнија и која у највећој мери задовољава потребе свих чланова породице. – казала је Станојевић.
Насиље над децом и насиље које врше деца
Деца су као најбеспомоћнији и најслабији делови друштва увек прва на удару различитих психосоцијално проблематичних дешавања, каже Станојевић.
– Чак и када су сама у улози починитеља углавном се накнадно покаже да су та деца претходно била у улози жртве. И овде су у питању многоструки фактори. Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице свега овога. Ако већ то знамо требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. Како то није увек једноставно постићи на друштвеном нивоу било би потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама. – објаснила је наша саговорница.
Она подсећа и на то да стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.
– Ми постављамо децу као највећу вредност, али интензивно штедимо на психолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечјег развоја. – закључује психолог Бранкица Станојевић.