Ogromno je interesovanje u javnosti vezano za pitanje fizičke kazne, kaže za naš portal Ivana Mihić, vanredna profesorka Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Objašnjava da to interesovanje ima nekoliko “struja”. Jednu čine stručnjaci koji nastoje da daju snažne poruke da ne postoji nikakva opravdanost ili korist fizičke kazne. Problem nastaje kada se javlja druga struja stručnjaka koja ukazuje na “manjkavosti” dečjeg uzrasta te naglašava razlike između povremenog fizičkog kažnjavanja i nasilja nad decom, opravdavajući to “manjkavostima” uzrasta, te na taj način pravdajući fizičko kažnjavanje.
Treća je roditeljska struja koja sasvim opravdano postavlja pitanje: šta raditi u situacijama kada se ne vidi drugo rešenje, ukoliko fizička kazna nije opravdana, ili korisna za dete?
Novi rezultati MICS istraživanja koje je 2019. sproveo UNICEF u saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku i Populacionim fondom Ujedinjenih nacija uz podršku Evropske unije daju jedan poražavajući podatak: među decom uzrasta 1–14 godina, 45% je kod kuće izloženo nasilnom disciplinovanju, a u romskim naseljima je taj procenat još viši (67%).
„Ne postoji nijedan dokaz da je fizičko, ili bilo koje drugo kažnjavajuće vaspitanje korisno za razvoj. Naprotiv, sve grube vaspitne metode – udarci, vikanje, emocionalno uslovljavanje, posramljivanje i druge – nose sa sobom negativne posledice po razvoj deteta.“ – objašnjava prof. Mihić.
Ivana Mihić je vanredna profesorka Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ali i supervizorka aktivnosti Centra za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima „Harmonija“. Ovaj centar, u saradnji sa UNICEF-om, podržava razvijanje Programa podrške podsticajnom roditeljstvu u Srbiji, a kroz podršku sistemima zdravstvene zaštite, socijalne zaštite i obrazovanja.
Prvo pitanje koje smo joj postavili je – postoji li situacija u kojoj su fizičke kazne opravdane?
– Nema situacije u kojoj je fizička kazna opravdana. Ona je uvek izraz roditeljeve nemoći da smisli drugo rešenje za situaciju u kojoj se dete našlo, i upravlja svojim ličnim osećanjima vezanim za ponašanje deteta, rizike u kojima se dete nalazi (kada na primer može da se opeče, izleti pred kola ili slično), ili izazove vezane za roditeljsku ulogu (nivo pažnje koji je potreban detetu, na primer).
Dete koje istrčava na ulicu pred kola je nesmotreno, i neće naučiti da bude pažljivo zahvaljujući udarcu. Naučiće da roditelj ne voli da istrčava na ulicu. To nije ista stvar
Kada udari dete, roditelj zapravo gubi kontrolu nad tim ličnim osećanjima. Roditelj koji je na ovaj način bez kontrole nad svojim ponašanjem, iz perspektive deteta, nije roditelj koji može da zaštiti i pruži adekvatnu podršku i vodi kroz sticanje autonomije (samostalnosti, nezavisnosti). Uz njega dete se ne oseća sigurno, niti sa njim povezano, nema poverenja u njegovu veštinu da prepozna njegove razvojne potrebe i odgovori na njih. Bez ovog osećanja emotivne povezanosti i sigurnosti – dete ne može da se osloni na roditelja i da uz njegovu podršku prođe kroz izazove učenja o svetu.
Zato će naučiti da roditelj ne voli kada se dira ringla, na primer, ili da dodirivanje ringle nosi sa sobom kaznu, ali ne i kako se koristi ringla na bezbedan način, ili u kojim situacijama bi trebalo da traži podršku odraslog da bi bilo bezbedno.
Roditelji su skloni tome da veruju da udarac po ruci kada dete posegne za utičnicom, ili udarac po guzi kada je neposlušno – zapravo nisu batine. Da li su u pravu i gde je granica između batina i zlostavljanja, ako je uopšte ima?
– Nema nikakve potrebe tražiti granice između ovih pojava. To je veštački način da neke grube roditeljske prakse nazovemo prihvatljivim. Trebalo bi da, kao društvo, a pogotovu kao stručnjaci, zagovaramo gubljenje svih grubih praksi u brizi o detetu. Uz to, u obavezi smo da pružimo jasne poruke, ali i poduke roditeljima o pozitivnim vaspitnim praksama. Postoje dokazi o kvalitetnim vaspitnim praksama. Umesto da vreme, reči, prilike za savetodavni rad trošimo na traženje suptilnih razlika između različitih grubih vaspitnih praksi, možemo te iste resurse da upotrebimo za razumevanje i zagovaranje kvalitetnijeg staranja o detetu.
Dete koje istrčava na ulicu pred kola je nesmotreno, i neće naučiti da bude pažljivo zahvaljujući udarcu. Naučiće da roditelj ne voli da istrčava na ulicu. To nije ista stvar. Svaki put kada roditelj udari dete, on je zapravo dete koje je zbunjeno, ili motivisano da sazna (kada nešto “čačka”), ili uplašeno (kada je npr. srušilo nešto stakleno sa stola), ili ljuto (kada ima tantrum zbog ne ispunjene želje u prodavnici), ili u izazovu da prihvati neku granicu ili pravilo (kada nastavlja da skače po nameštaju) – doveo do toga da zbog ove svoje potrebe oseća bol i gubi poverenje u osobu koja bi trebalo da ga štiti i uz koga bi trebalo da uči o svetu – pa između ostalog i da uči kako da upravlja osećanjem straha, ljutnje, nemoći, frustracije, neizdržive želje da nešto proba i slično. Nisam sigurna da je to izbor koji bi napravio veliki broj roditelja, kada bi tako razumeo situaciju u kojoj primenjuje fizičku kaznu.
Kada roditeljima pokušamo da skrenemo pažnju da se malo dete, gotovo beba, ne može ničemu naučiti udaranjem, najčešći odgovor je „pa pokušajte vi da nešto objasnite detetu od godinu ili dve“. A pošto tako mala deca ne razumeju, roditelji misle da je njihov zadatak da ih nauče na drugačiji način. Kako zapravo naučiti jednogodišnje dete da ne dira utičnicu?
Da, zaista jeste izazov za odraslog da nauči nešto dete malog uzrasta. Pa ipak, deca ovog uzrasta svakodnevno uče daleko više i daleko brže nego što ikada kasnije u životu to mogu. Učenje dece ranog uzrasta je veoma brzo jer je mozak deteta veoma “plastičan” i omogućuje neverovatne veštine povezivanja, saznavanja i razvoja veština. Za ovo postoji hrpa naučnih dokaza koji informišu najkvalitetnije prakse podrške ranom razvoju i učenju. Ukoliko nešto ne možemo da im objasnimo, dakle, onda to nije do njihove veštine učenja. Do nas je. Do naše veštine podučavanja i brige o njima i našeg (ne)razumevanja šta znači učenje iz perspektive deteta.
A razumeti način na koji deca uče je zapravo izazov.
Veoma je teško obučiti nekog na način na koji ovaj ne može da nauči. Deca uče igrom – proživljavanjem, istraživanjem, probanjem, povezivanjem i “svođenjem” sveta na onaj opseg razumevanja koji razvoj detetu omogućuje. Sasvim malo dete će zato nastojati da razume svet oko sebe dodirom, udarcem, kombinovanjem sa drugim predmetima, ređanjem, stavljanjem u usta i slično. To nije zato što je ono bezobrazno i ne poštuje, ili ne razume pravila bezbednosti, već zato što se oko njega nalazi nešto što treba istražiti, i ovo su načini koje ono ima na raspolaganju na da ih istraži.
Važno je, međutim, da znamo retko istraživanje može da urodi učenjem, ako nije adekvatno podržano. To nikako ne znači zabranjeno – to znači adekvatno omogućeno. Podrška roditelja u učenju je neophodna detetu. Ona je usmerena na to da se osnaži detetova radoznalost, inicijativa, učešće, spretnost u donošenju odluka i slično. Veštinu pružanja takve podrške uči svaki roditelj, niko je nije unapred stekao.
Da bismo znali koje su situacije izazovne i koje potrebe za podrškom dete ima, potrebno je da pratimo dete, poznajemo njegove veštine, vidimo svet iz detetove perspektive, budemo responsivni. Tada ćemo pružiti podršku nudeći naziv za to što se dešava, za detetovo osećanje ili doživljaj, tako što ćemo utešiti dete, proširiti njegovo interesovanje i pomoći tranziciju – promenu iz jedne u drugu aktivnost (na primer – od igre, ka spremanju za spavanje; od igre ka zajedničkom obroku i slično).
Dete čije su potrebe za podrškom u situacijama koje su za njega zahtevne na vreme prepoznate, uživa snažnu podršku svojih roditelja. To roditelji vide kao da je dete saradljivo.
Razumemo, naravno, da se ne radi o osobini deteta, nego o pristupu koji roditelji imaju.
Konačno, pobornici discipline koja uključuje i povremene fizičke kazne često će reći da su „i nas roditelji tako vaspitavali, pa smo postali ljudi“. Šta je odgovor na ovakav argument za batine?
Umesto da se stručnjaci angažuju u osmišljavanju argumenata za tuđe grube vaspitne prakse, bilo bi sjajno da se svi zajedno angažujemo u podršci roditeljima da razumeju razvoj i učenje deteta, razumeju načine na koje mogu da podrže i podstaknu svoje dete, kao i kako da postave granice i obezbede fizičku i emotivnu sigurnost za svoje dete bez kažnjavajuće vaspitne prakse.
Nekažnjavajuća vaspitna praksa traži da razumemo kapacitete deteta, promenimo svoje vrednosti deteta – od onih po kojima je dete nemoćno, nekompetentno, pripada roditeljima i slično – ka onim kojima verujemo da dete poseduje ogroman set veština, ogromnu radoznalost i motivaciju da ovlada svetom oko sebe, ali i drugačiji doživljaj i razumevanje stvarnosti od onog koju roditelj ima.
Kako da znamo da smo na pravom putu kada je roditeljstvo u pitanju?
Važno je da od prvog dana detetovog života posvetimo vreme međusobnom povezivanju i upoznavanju sa detetom. Gradeći snažnu, sigurnu emotivnu vezu sa detetom imamo daleko više šansi da razvijemo svoje veštine prepoznavanja potreba deteta, ali i da uživamo u detetovoj spremnosti da sarađuje i uči uz nas. S druge strane, brinući o svom mentalnom zdravlju, prepoznajući stres koji dolazi iz roditeljske uloge, praveći mrežu podrške koja omogućuje da prihvatamo i učimo ulogu roditelja, omogućujemo sebi da vreme koje posvećujemo detetu bude zaista naše, usmereno međusobno usklađivanje i doživljaj pripadanja jedinstvenoj relaciji uz koju se upoznaje svet.
Intervju vodila: A. Cvjetić