Психолог др Тошковић: Ми наставници морамо ослушкивати ђаке, њихове жеље, потребе

октобар 10, 2019

За почетак ове школске године ИК Едука припремила је и објавила нови уџбеник из предмета психологија, намењен ученицима другог разреда гимназије и другог и трећег разреда подручја рада економија, право и администрација. Предмет психологија, ако се на прави начин представи ђацима, може бити од веома велике важности не само за њихово, опште и стручно, образовање него и за начин на који посматрају и сопствену личност и свет око себе.

Психологија је, дакле, много више од предмета. А овај уџбеник, много више од обичног уџбеника. У разговору са Оливером Тошковићем, доцентом Филозофског факултета и једним од аутора, откривамо да је уџбеник писан тако да комплетно градиво представи кроз примере из свакодневног живота, односно с намером да се захтевно, комплексно градиво приближи стварном животном искуству – било да је оно карактеристично за узраст коме је намењен, било да на то указује интердисциплинарно. Корелацијски, интегративно, успостављена је садржајна веза са другим школским предметима, и посебно са уметношћу, која по природи ствари, то искуство интегрише и сугестивно представља.

Поред др Оливера Тошковића, на књизи су радили и доц. др Зорана Јолић, проф. др Ана Алтарас и доц. др Зоран Павловић.

Шта је представљало највећи изазов у писању уџбеника психологије намењеног адолесцентима?

То је као да ме питате који ми је омиљени филм, песма или књига. Кад вас то неко пита, падне вам на памет бар 10 наслова, и тешко се одлучујете да издвојите један. Тако је и са изазовима, јер их је заиста било више.

Свакако је први изазов представљао стари програм за предмет Психологија. Ми смо осетили потребу да пишемо нови уџбеник, са новим сазнањима, што нужно одступа од тог програма. Осим тога, ступио је на снагу нови програм, који умногоме отвара такве могућности. С тим у вези је и савремени методичко-дидактички приступ, који пре свега акцентује активну улогу ученика у сазнајном процесу.

Други важан изазов је био баланс између обима и прецизности објашњења – како објаснити неку важну појаву, а заправо је не приказати у њеној целости. Свако поглавље које смо писали представља један или више курсева на студијама, односно ми неколико књига представимо у неколико страница. Морате написати нешто тачно, али добар део чињеница сакрити тако да се не осети да оне недостају. Да ли смо и колико успели да се изборимо са овим изазовом, најбоље ће осетити колеге које буду предавале по уџбенику и ученици који ће из њега учити. 

Трећа препрека је био покушај да се градиво приближи ученицима и свакодневном животу, а да ипак понуди нека нова знања и појмове који ученицима нису били до сада познати. Ја са студија памтим причу професора Ивића да је он касно у школи схватио да је чудна биљка са часова биологије звана Taraxacum заправо исти онај маслачак који је брао сваког дана на путу до те школе. Да бисмо превазишли овако раздвајање градива од искуства, у свакој лекцији се налази велики број примера из свакодневног живота, са којима се ученици и њихови пријатељи, и родитељи срећу.

Градиво је везивано за музику, филм, сликарство, књижевност, друге предмете у школи, спорт, друштвена збивања, свакодневни живот… Примера из културе има много, а идеја је била да ученици могу да повежу градиво са нечим што им је блиско. Поред везивања за њихова искуства, идеја је да их овакви примери побуде да сами повезују психологију са поменутим областима, да истражују музику и филм, да читају и прате нешто што делује као да је изван школе, а заправо је важан део образовања и васпитања.  

Како је уџбеник конципиран?

Уџбеник је конципиран тако да прати школски програм и усклађен је са исходима учења психологије у средњој школи. Такође, он прати области које се уче на студијама психологије и представља један савремени преглед области психологије. 

Детаљније, свако поглавље је конципирано тако да има уводну причу, која ће ученицима најавити, кроз неки пример из живота, шта их очекује у том поглављу. Ту причу ће моћи да прате кроз цело поглавље и да је помоћу нових појмова које ће учити у том поглављу боље разумеју. Даље, важни појмови су извучени на маргине и ту су дефинисани. У свакој лекцији постоје занимљивости, посебно обележене, као и питања и задаци за вежбање. У уџбенику се налази велики број садржаја које ученици могу сами тражити по интернету, уз QR кодове, како би могли директно преко телефона да отварају странице. 

Шеснаестогодишњаци су деца која су и сама у веома осетљивом периоду живота, па како онда приступити да им, кроз лекције из психологије, неке ствари које су их можда забрињавале или о којима нису знали довољно, постану јасније? (овде је заправо питање какав сте ви приступ имали у писању уџбеника да бисте га учинили занимљивим, а уједно испратили и наставни план и програм)

Занимљивости су увек део учења. Ако неко направи учење досадним, то није учење. Наравно да се ученици разликују по својим интересовањима и да неће свима бити подједнако занимљиве све области науке, па ни све области унутар психологије. Али као што је математика, супротно уверењима већине ученика, у потпуности везана за наш свакодневни живот и крајње практична област, тек је психологија везана за живот свакога од нас.

Као што сваки зидар рачуна тангенс угла покушавајући да намести кров, наравно несвестан да то ради, тако и свако од нас опажа, памти, размишља, осећа, има жеље… Када тако посматрате ствари, отвара вам се велики простор да готово било коју област некоме приближите и самим тим је учините бар делимично занимљивом. 

Већина шеснаестогодишњака је осетила топлоту или бол, чудила се како неке ствари необично или погрешно види или чује, осетила потребу за додиром вољене особе, заљубила се бар једном, пожелела да оде некуд, да нешто уради, дружила се, памтила и размишљала о свом досадашњем и будућем животу, питала се зашто је неко депресиван или има халуцинације… Ако чујете песму од које се најежите, пробудите се уз осећај да не можете да се померите, месечарите, сањате необичне снове, учини вам се да сте нешто већ видели, сигурно сте се запитали зашто се то дешава и шта је то. Тешко је учинити такве ствари незанимљивим, ако знамо да нам се догађају сваког дана. Дакле, везивање за свакодневни живот је полазна основа да нешто постане занимљиво. 

Друга идеја је била да уџбеник напунимо примерима који су сами по себи занимљиви, примерима које људи претражују по интернету, занимају се за њих и да те примере вежемо за градиво психологије.  

Трећи начин је био повезивање градива са културом и уметношћу, нарочито популарном културом. При томе смо пазили да повезивање буде са оним делом популарне културе који се углавном сматра уметничким и који је имао неки утицај на потоњи развој уметности и културе. 

Као четврто, кроз читав уџбеник ученике подстичемо да размишљају, истражују, откривају, читају, разговарају између себе, дискутују и аргументују. Све ово чини ми се наш уџбеник чини донекле другачијим, а чим је нешто мало другачије, мора бити занимљиво. 

На који начин добар уџбеник из психологије може помоћи ђацима да разумеју неке емоције, међуљудске односе и начине понашања које раније можда нису разумели и која је ту улога наставника?

Уџбеник је само почетна тачка, као азбука за читање или прва јутарња кафа за остатак дана. Ми смо се потрудили да све што смо писали повежемо са оним што ученици доживљавају, што их окружује и што им је познато, додајући понешто мање познато у нади да ће их то покренути да даље истражују и откривају свет око себе, али и себе саме. Примери и описи феномена ће им помоћи да боље разумеју шта им се дешава, али само уколико наставници те примере још више прилагоде сваком малом граду, свакој школи, сваком разреду а можда и ученику. 

Иза Едукиног уџбеника из психологије стоје чак четири аутора. Свако је, засигурно, дао неки свој допринос. Можете ли нам укратко рећи нешто о самом раду на уџбенику и шта га посебно препоручује?

Ја мислим да је ангажовање више аутора највеће богатство овог уџбеника. У почетку нас је било петоро, тако подељених да свако пише из области коју најбоље познаје. Тешко је данас да једна особа сама напише уџбеник за целу једну науку, јер се неке области толико међусобно разликују да захтевају посебне, уже, специјалистичке компетенције: на пример, уколико би особа која се бави когнитивном психологијом присуствовала научној конференцији из клиничке психологије, тешко да би много тога разумела. Људи обично помисле да је све то психологија и ми заиста познајемо неке основне појмове из наше науке, али много нових сазнања и финеса знамо из своје и сродних области. Због тога је одабир онога шта ће чинити лекције, како ћемо то приказати и описати, припао ауторима који познају своје области. Свако је писао оне делове психологије које најбоље познаје, а затим смо сви читали све и коментарисали, сугерисали једни другима и сл. Функционисали смо као добар бенд: Џегер пише текст, Ричардс музику, а песма припада Ролингстонсима

На крају, питање које нема много везе са самим уџбеником, али ће сигурно интересовати све наставнике: Како приступити средњошколцима и пробудити мотивацију за рад у данашњем дигиталном добу када је ипак много деце која су и препуштена сама себи и дигиталном свету? И како одржати дисциплину и ред на часу? (овде тражимо одговор, савет психолога наставницима који имају проблем са дисциплином на часу и мотивацијом за рад)

Треба их само слушати и то што чујемо претварати у час. Као што песник слуша свет око себе и то претвара у стихове, ми као наставници морамо ослушкивати нашу публику, њихове жеље и потребе и са тиме повезивати појмове које нуди наука. Без тога, научни појмови ће бити само празне фразе. У том смеру, мислим да је јако важно да нове ствари које се појављују не осуђујемо, него да их користимо и да баш помоћу њих објашњавамо научне појмове.

Дигитално доба није ништа већи шок од појаве радија или телевизије. Оно управо и пружа пуно могућности за образовање, може учинити знање доступнијим свим ученицима и тако повећати једнакост у образовању. 

Исто тако, не треба бежати од тема које ученике окружују, нарочито не данас, ма колико неугодне биле, јер ће ученици до разних информација доћи преко интернета пре него у школи. На пример, о легализацији марихуане не треба ћутати пред ученицима, не треба избегавати ту тему, већ се информисати, дискутовати са њима. Треба им јасно назначити предности и мане такве одлуке, опасности које са собом носи. Треба причати о актуелним проблемима у друштву, о вакцинацији, на пример, зашто је важна, чему служи, откуд појава антивакцинационог покрета и које су штете од таквог и сличних покрета. Важно је да ученици осете разлике између научних и псеудонаучних тврдњи и аргумената, јер ће они бити генерације које ће морати да гласају и доносе неке од поменутих одлука. А како ће их донети ако их школа, макар делимично, није припремила за то? 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама