Долазак друге бебе мења много тога у динамици сваке породице. Неке маме чак кажу да им је друга беба више променила начин функционисања и свакодневицу, него што је то био случај са првом. На почетку, родитељи се боре са многим изазовима, али је већина тих изазова најчешће везана уз прво дете и његову реакцију на долазак бебе. Осећај кривице због тога што првенцу не можемо да се посветимо можда ни упола онолико колико смо могли пре доласка бебе, често је тешко сузбити.
Али, стварно је истина, све то прође тако брзо. И стварно је истина, дан нам некад траје као година, а година прође као трептај ока. А много пре него што прва година прође, почињу они лепи заједнички тренуци које деца деле. Први осмеси, мажења, заштитнички став старијег детета према беби. И оно што сви родитељи примете – ником се беба толико слатко од срца не смеје и толико не радује као старијем брату или сестри.
А све те заједничке тренутке пожелела је да забележи и Миљана Пријић, мама троје деце и психолог. Тако је дошла на идеју да направи нешто потпуно другачије – заједничку радосницу.
Сунце, беба и ја је нешто потпуно ново код нас. Како сте дошли на идеју да направите заједничку радосницу за бебу и старије дете?
Лично искуство је непресушна инспирација. С првим дететом сам увек нешто дописивала са стране у радосници. Увек би ми недостајало места за неке тренутке који су били важни мени и нашој породици, а нисам их могла сместити нигде у радосници коју сам тада имала. Нигде се нису уклапали. Онда бих додавала стране и убацивале исте или сличне апликације које бих скидала са интернета. С другим дететом започела сам сличан процес, али сам убрзо схватила да у нашој свакодневици има толико момената нежности, заједништва који су се спонтано јављали у односу између моје старије ћерке и бебе, а које нисам имала где да убележим.
Почела сам да фотографишем и причам приче са старијом девојчицом о тим моментима. То ми је значило, јер некада је било исцрпљујуће утонути у све изазове које је донело рођење бебе. Тако сам оснаживала и себе као родитеља а и старију ћерку у њеној новој улози сестре. Тада се родила идеја.
Да ли је једна од улога заједничке радоснице да појача блискост између браће и сестара?
Пре бих рекла да је улога ове радоснице да прикупи и забележи моменте блискости, који могу постати повод за разговор, а никако да се инсистира и као једино вредно прихвата узајамна нежност.
Некада инсистирамо на блискости и тиме не дамо односу између браће и сестара да се развија својим природним током, са свом својом пуноћом, животношћу. “Не дамо“ им да испоље богатство различитих емоција које се природно јављају у њиховим односима. Ту може бити и неприхватања, љубоморе, љутње, некада беса. И то је у реду. Инсистирајући на блискости, неприхватањем ових емоција као да не дозвољавамо да се оне проживе, обраде, можда и трансформишу у нешто друго. Као да сасецамо стабло у корену очекујући да пошто по то процвета.
Деца су различита, емоције које имају су различите, начин на који их доживљавају и испољавају такође. У овој радосници бележе се и те приче о различитости. И о томе да баш тако и треба да буде. Бележе се и приче о заједничким породичним доживљајима. На неки начин она нам може послужити као инспирација и путоказ за неговање односа у породици.
Као мама троје деце, а уједно и психолог, који бисте савет дали родитељима који чекају друго дете, како се припремити за долазак бебе?
Доста се пажње у последње време поклања овој теми. Готово да нема родитеља данас који, у ишчекивању другог детета, не трага за информацијама и саветима како да свог првенца припреме за долазак бебе. Како да му тај моменат учине мање стресним.
Споменар мог детињства је дивно место за чување успомена у ком можете бележити успомене једног детета. Дивно илустрована и богато опремљена, омогућава вам да пратите своје дете од рођења до краја основне школе и да сачувате од заборава многе драге тренутке. У одређеном узрасту и само дете моћи ће да вам се придружи у креирању овог јединственог споменара, па ће тако ова књига једног дана бити драга успомена свима у породици.
Наравно да је разговор пре доласка бебе, о променама које ће се у кући десити, од велике важности. Важно је и да пратите дете и његово интересовање, па га, ако то жели, укључите у уређење кутка за бебу, куповину неких првих ствари. Да би прво дете знало шта ће се дешавати кад беба стигне, корисно је имати и албуме са сликама који се односе на период после првог порођаја. Њих, као и видео снимке, можете показивати старијем брату или сестри и тако га припремити на све што ће се дешавати кад беба стигне.
Одлазак на порођај је посебан догађај за све укућане. Пун је неизвесности, помешаних емоција, код неких мајки може се јавити осећај туге, некада кривице што прво дете „остављају“, посебно ако је то и прво одвајање на неколико дана. Приметила сам да се контакт, док је мама у породилишту, одржава телефонским позивима, слањем фотографија. Незаобилазан је данас популаран ритуал да по изласку из породилишта „беба донесе поклон“ старијем брату или сестри, а то обично буде нешто што је дете јако желело. Ову су лепе и важне препоруке.
Морам напоменути да истраживања сведоче да се након рођења бебе, код старијег детета јавља осећај несигурност у домену везаности за мајку, дете мање показује наклоности према мајци, смањује се количина времена које се проведе у квалитетној игри. Комуникација са старијим дететом понекад се сведе на дисциплиновање и контролу понашања. Важно је препознати и изаћи у сусрет потребама старијег детета, дакле упркос захтевном темпу било би добро сачувати капацитет за квалитетно заједничко време, показивање топлине и љубави, како би се дете осећало безбедно да испољи сва своја осећања и недоумице. Како би, онда када је љуто, тужно, преплашено, могло то да покаже и да посатви разна питања, а да се не плаши да ће га мама и тата због тога мање волети.
Које реакције детета од две или три године на долазак бебе у дом се сматрају очекиваним а када су оне забрињавајуће?
Интересантно ми је да сте поменули узраст детета две или три године. То и јесте најчешћи узраст прворођеног детета када у породицу долази беба. Делује да и друштво то очекује и да се тај тренутак сматра повољним за проширење породице.
То како ће дете реаговати на долазак бебе зависи и од тога са којим се развојним изазовима суочава у том тренутку. На пример, деца старости између 18 месеци и две године најчешће у том периоду савладавају страх од одвајања. Може се јавити такозвано “лепљење“ за мајку. Потреба да буде стално у присуству мајке, да седи у крилу, да спава са мајком да се од ње не одваја.
Са дететом које је, на пример 2,5 до 3 године старости, могу се јавити тешкоће приликом одвикавања од пелена, честа умокравања, неприхватање ноше, задржавање столице итд. Деца некада показују и регресију у понашању, враћајући се на претходне облике понашања које су превазишли (на пример инсистирају да им се врати цуцла иако су се од ње одвикли), трагајући на тај начин за осећајем сигурности који им је сада пољуљан.
Понекад прворођена деца могу испољавати екстремну љубомору, изузетно бурно реаговање такозване темпер тантруме, или симптоме акутног стреса.
У породицама које родитељи поседују психолошку стабилност, и сами имају развијене сигурне обрасце везаности, где су у питању биле жељене и планиране трудноће, а партнерски односи квалитетни, ова понашање ће временом јењавати и престати.
Важно је напоменути да нам студије казују да иако се појаве овакве и сличне промене, у зависности од индивидуалних карактеристика детета, индивидуалних карактеристика родитеља, подршке коју родитељи имају у свом окружењу ти облици понашања могу временом престати.
У сваком случају, уколико интензивне промене понашања детета трају дужи временски период, ремете свакодневно функционисање детета и породице, значајно умањују квалитет живота, свакако је корисно обратити се стручњацима за подршку у превазилажењу овог изазова.
Постоји ли „идеална“ разлика међу децом?
Не постоји. Зато што су реакције деце на рођење бебе различите, а њихов интензитет и трајање зависи од много фактора.
Ако направите разлику између првог и другог детета која ће бити слична разлици коју су правили људи у вашем окружењу, онда ћете можда имати бољу подршку. Често виђамо и чујемо у парковима испред зграда те групе где све врви од размене искустава, запитаности и препорука. Ипак то не значи да ће због тога ваше прворођено дете бити боље адаптирано на долазак бебе него да сте направили другачију разлику.
Оно што можемо рећи је да млађа деца развојно имају имају мање вештина, теже контролишу испољавање емоција, теже им је да се изразе, што све може утицати на адаптацију на долазак бебе. Старија деца, ако је разлика већа, требало би да имају развијенији говор, бољу саморегулацију емоција, могућност да се ставе у позицију другога, самим тим и да саосећају са бебом. Хипер сензитивна деца која бурно реагују на промене, тешко прихватају новине без обзира на узраст могуће је да ће интензивније реаговати. Дакле, видимо да су умеће и темперамент детета важан фактор.
Дакле, адаптација детета не зависи искључиво од припреме за долазак бебе. Ипак, једна од важних ствари у том процесу привикавања детета на долазак бебе је да му буде „дозвољено“ да покаже различите емоције које се тичу доласка бебе у породицу у сигурном, прихватајућем окружењу. И оне које нам се чине “погрешним, лошим“.
Улога одраслог је да у таквом сигурном окружењу те емоције “обради за дете“ тако што их именује, смешта у опис конкретних дешавања, помаже детету да их испољи на сигуран начин.